Прво, да је управо праизведена у Српском народном позоришту, у режији Тијане Васић. Друго, да је Тијана Грумић млада ауторка, која се уз велика очекивања тек пробија на сцену, а и кроз живот. Треће, не и последње, довољно за сад, нова драма овде значи нешто што се коси са досадашњим, познатим или општеприхваћеним канонима драмског писма.
“Моћни ренџери не плачу” има упориште у савременој српској драматургији, у комадима Биљане Србљановић, Милене Марковић, Маје Пелевић... Структура текста је монолошка, готово поетска. Језик бираних речи, препун симбола и метафора, ипак је довољно језгровит, чист, да се представи основна ситуација - једна девојчица одраста крајем деведесетих у Србији, у време бомбардовања, убиства премијера и масовних одлазака људи на нека друга места на планети. Па и ван ње, у светове цртаних филмова као што су “Моћни ренџери”.
Ана као главни лик у комаду, је мала, али и стармала, по гласу који представља. Њени рођендани су моменти у којима пратимо њено одрастање, однос према свету одраслих, Мекдоналдсу, мору које никад није видела. Уз Милоша, другара испред зграде, она стиче и однос према љубави - додатном пакету емоција снажно и доминантно присутних у целој структури комада, ликовима који живе, а осећају да не живе. Анин ћале ништа не ради, осим што брине о кћерци. Баба је ионако у пензији. Милош блеји, што би рекли данашњи клинци, иако је драма “Моћни ренyери не плачу” повратак у прошлост, сентиментално путовање не без рефлексије, него без промене и у данашњем свету Србије и њене деце.
Редитељка представе у Српском народном позоришту, Тијана Васић, у специфичнотима текста као да не види креативни изазов, захтеве за другачијом структуром, односом, глумачком игром. Ана (игра је Миа Симоновић), прво је детињаста, чак и кад њен првобитни “монолог” одудара од ове слике. Како постаје девојка, понаша се и на крају облачи све слободније, да би стигла тамо где је и била - код себе и у себи. Милош (Вукашин Ранђеловић) стварно игра игру из цртаћа, певајући познати рефрен: “Go, Go Power Rangers!” Кад се он и Ана пољубе, носе наочаре са оквирима у облику срца. Оба млада глумца су уверљива и убедљива у својој игри, задатој као редитељско решење инсценације комада. Костимографско решење Марне Сремац прати ову илустративну линију, нудећи препознатљиву гардеробу, хаљинице, хеланкице, “тренџе” и “коше” из приода с краја 20. и почетка 21. века. Музика композиторке Ане Буњак још више, школски, прати и наглашава радњу, не истичући се посебно на идејном плану представе. Сценографија Иване Јанчић, низ кутија налик на оне играчке у забавиштима, кутија кој се временом померају и премећу, отварајући више нивоа простора за игру, не отварају вишак неких посебних значења, поготово не оних неколико кутија које остану “висећи на небу”, симболишући можда неку другу раван...
Тата Небојше Савића је глумачки присутан, доследан, али не посебно разрађен лик. Ако Баба Александре Плескоњић бар чека да умре, у представи производећи епицентар иронично интонираног хумора у комаду, Тата је остао јако статичан лик, изгубљен у свету две жене, без једне која му очигледно највише недостаје - своје прерано преминуле жене.
Туга је свуда око ликова у драми, сада и представи “Моћни ренyери не плачу”. Непрегледна вода на крају уопште није море, није ствар поплаве, него суза од изгубљености, несигурности, немогућности, немоћи. Упркос својеврсним поједностављењима драмских потенцијала текста, представа у Српском народном позоришту и даље може да се посматра као вредна, битна и важна за све генерације које воле да осете оно што нас све тишти, само неки знају боље да се изборе са тим, обично они који не воле да иду у позориште. Ипак, “Моћни ренџери” више нису само цртани филм!
Игор Бурић
