Представа „Невидљива деца“ Ане Терек, у режији Роберта Ленарда, недавно је имала премијеру у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз. У време Стеријиног позорја, када смо се бавили „одраслим темама“. „Невидљива деца“ се баве темама одрастања, што ни за децу, ни за родитеље није једноставно у смислу да се нађе разумевање, могућност размене и дијалога на нивоу стајалишта које није подељено на непомирљивим основама. А то зна бити важније, ако не и пресудно, од сваког посла.
Текст Ане Терек прожет је бајковитим мотивима, бекством од куће, сусретом са чудовиштима, са идејом која је увек у позадини – шта је оно чудовишно, па и чаробно - у нама. Два тинејџера проналазе друштво пар девојака и наговарају их да заједно оду до напуштене куће, што ће се претворити у дане без дома, постављајући питање где је његово место, шта је сигурна кућа за дечаке и двојачице данас, како се они осећају са својим родитељима, у својој кожи, својим животима.
- Види их како се облаче! Само буље у тај телефон! Они ништа не читају! Шта они уопште знају, па да се питају, има само да слушају! – неки су од основних постулата такозваних одраслих који се провлаче кроз последње време, обликујући генерације икс, ипсилон, а сада и зед, или „зе“, како сами себе зову. Као по правилу, ове генерације или бар њихови критични делови, показују деструктивне нагоне, бунт према свету и друштву у којем немају осећај да их неко признаје и препознаје. Алфабет открива припадност западној култури, која је већ дуго, ако не и стално, у декаденцији, што је њен развојни пут, а последња слова тог алфабета као да означавају, па... Крај!?
Осећање и доживљај краја света, распада, свеприсутан је у представи у којој неколицина младих, пред којима би требало да је будућност, лутају, стопирају, дрогирају се, пију, јер само тако могу да саставе крај са крајем. Њихове приче су дирљиве и потресне. Површни доживљај – стил облачења, понашања који негују, кроз драмску радњу показује се да је само маска за оно што их мучи – то да их нико – сви су презаузети властитим животима, не чује и не види. Бекство онда јесте логичан след са исходом привлачења пажње, али и повратка кући...
Колико год озбиљне биле теме које представа покреће, озбиљне психолошке, социолошке референце које су узете у обзир, поетски занос којим су истински вредно написани поједини дијалози и монолози, драма „Невидљива деца“ Ане Терек ипак у једном тренутку склизне у опште место о несрећној деци као продукту несрећне породице – родитеља алкохоличара, наркомана, насилника... А то онда доноси оно чувено „олакшање“: „Аха! Добро је, то нисмо ми.“ Колико год била велика и тешка њихова мука, ми имамо, лако пронађемо, добијемо разлог зашто је то тако.
Редитељ Роберт Ленард игру глумаца постепено води од реалистичног приказа road trippin’ одметничког путовања младих, до кошмарног дела приче, у којем се октривају позадине идентитета сваког од њих – монструозни свет шире друштвене патологије. Решење простора – дечје игралиште, још једно је опште место које не успева да прикаже све нивое приче, не развија се на плану деконструкције испрва невиног дечјег сна, сем на плану централног мотива – вртешке. Учинак сценографкиње Норе Арве сличан је и у костимографском сегменту који је радила. Реалан приказ савремене секенд хенд и хипстер тренди омладине, у сликама одраслих прераста у веран одраз онога што је приказано као наказно, па помало делује и као карикатура – мајка у бадемантилу и папучама, отац у поткошуљи, камионџија као медвед оштрих, искежених зуба... Можда тако одвратне и претеће деца и виде своје одрасле, али се ова пројекција изгубила негде у току представе и почела да функционише као засебна, заслепљујућа целина спрам погледа на оно што је прокламовано да ће да се види – деца. Њихови гласови су значајно изгубили на аутентичности и поново, вероватно нехотимично постали оно шта ми видимо да је њихова слика и прилика. Изгубио се њихов аутентични језик, а представа је и сама постала као страшило – пазите шта би вам се могло догодити – што у извесном смислу чак и функционише. Ја сам са представе изашао са потребом да се јавим деци, да пробам да их чујем и – видим.
Сонгови који додатно онеобичавају жанровски микс представе – реалистичне бајке, какве је рецимо у најбољем облику овде писала Милена Марковић – на несрећу композитора Адриена Ковача и глумаца који их фантастично изводе, имају ужасно прегласну тонску слику (Акош Диенеш). Да невоља буде већа, редитељским избором да се певају на микрофон, изгубила се и веза коју они успостављају између онога ко су ови људи и зашто су такви. Уместо да раде оно због чега су написани - дубље дотичу унутрашњу мотивацију ликова и као такви служе као прелаз, мост из света реалности у свет уметничке истине, у таквом сазвучју и односу, глумцима са микрофоном у рукама, заједно са свим другим захтевима попут опструкције, нису могли да обаве своју улогу.
И на последњем, али не по реду важности и вредности, напротив, на првом месту, треба истаћи глумце. Бенце Салаи, Роланд Ласло, Фани Дупак, Шара Хајду, Бланка Хорват, као екипа клинаца у представи, види се да знају о чему говоре, они исијавају ту енергију младих да буду виђени. Сво богатство њиховог света за који одрасли често мисле да је сиромашан. У њиховим односима и глумачкој игри „Невидива деца“ добијају прворазредан значај, показујући да ипак вреди оно што су бар покушали да ураде Ана Терек, Роберт Ленард и Новосадско позориште као продукцијска кућа. Штета што нису до краја успели.
Игор Бурић
