Ова песма чика Јове Змаја има нешто у себи што може да звони у глави када се чита, подсећа или гледа „Носорог“ Ежена Јонеска. Добро познату драму театра апсурда поставио је на сцену Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз Никита Миливојевић. У њој људи постају носорози и газе све пред собом.
Логика је дивна ствар, све док није апсурдна, говоре Јонескови ликови у драми, док се сви они који брину о вишем добру, не претворе у носороге. Једини Беранже Арона Балажа, на велико задовољство публике која га дуго није гледала у позоришту, од безбрижног типа „забринутог“ само за своје добро, па чак и кад је оно лоше, попут уживања у пићу, на крају се претвара у човека којем је стало до смисла, на начин да је спреман сам да га креира и брани.
Постоје многи значењски слојеви Јонесковог дела. Јасно је било већ у то време, после Другог светског рата, да Јонеско појавом „носоригитиса“ првенствено реферише на нацистичко дивљање по Европи и свету. Заносна животиња тврде коже и моћног рога показује се супериорна у односу на природу човека који, ипак, има ту невероватну способност да се трансформише и на основу мисаоних увида. Данашњи биолози би рекли да је ова алегорија неодговарајућа, јер је носорог мирољубива животиња која врло ретко, само кад се осети угроженом, прелази у стање раздражености и захваљујући својим габаритима и чврстоћи, постаје веома опасна. Но, да ли и ово не би могло да се уклопи у својство Јонескове драмске проницљивости када је у питању феномен једноумља који је описао?
Редитељ Никита Миливојевић представом у Новосадском позоришту данас и овде понајвише поентира на немогућности заједничког живота, односно нефункционалности друштва, због чега се сви окрећу подивљалој „индивидуалности“. Будући да је „Носорог“ структуриран тако да има јавни, пословни и лични план, кроз чинове у кафани, на послу и код куће, а да драма има и комички потенцијал, у првом делу је приказана конфузија међу становништвом града (у Француској, или било где), који не знају шта, или боље рећи како да мисле. Укључујући свештена лица, којих у изворнику нема. Они до краја првог чина преузимају једни другима реплике, док Беранже попут неког лика у стриповима, застрашен понашањем и догађајима око себе, хвата сваку прилику да испије још покоју чашицу. Али, једном кад носорози почну да круже градом, спаса нема...
Други чин је посебно ефектан, јер је уместо у новинској редакцији, где Беранже ради, редитељ радњу сместио у хируршку салу, то јест болницу. Треба ли напомињати да је свака сличност са реалним околностима намерна. Новине су више део реквизите, а вести о „носорогитису“ мњења које обузима пажњу доктора док, међусобно се сукобљавајући, раде изузетно важне ствари за људско здравље. Хијерархијски односи овде су још истакнутији, јер је Беранже приказан као чистач и једини се, на свој немарни начин, брине о пацијенту на хируршком столу. Када појава носорога разруши и ову драмску структуру, што верно и врло активно прате сценографска решења редитеља са игром завеса, платформи, падајућих цугова, разноразног изузетно занимљивог и инспиративног „крша и лома“ у сценској употреби реквизите, овај пацијент (Даниел Тот) ће бити посебно смешан, скакућући по ординацији попут неког доброћудног зомбија из видео-игрице.
У финалној сцени, рекло би се непотребно дугачке експозиције, која разбија ритам представе, пратимо (мело)драмски расплет и својеврсно објашњење Јонесковог комада. У њему се прво Жан (Арпад Месарош), првобитно угледни члан друштва, племенитих светоназора и веома критичан према Беранжеовој фриволности, одлучује да ипак постане носорог. Беранжеово запрепашћење, затим и реакција су такве да он долази кући, односно себи, одлучујући да девојци Дејзи предложи (амерички) сан – нормалан живот са децом и обновом напуштених вредности. Она – жена, не пада јој напамет... Овде би се могло још штошта рећи, али хајде да се вратимо традиционалном јунаку: уместо у сан, Беранже остаје сам. Непокорен, али затворен.
Лик Дејзи (Агота Ференц) који у представи упознајемо тек у последњој сцени, а до тада је редитељ оставља као неку опсену, чак у назнакама, за познаваоце комада, даје другој глумици (Бланка Диенеш), врло је двосмислено решење. Ето још апсурда за оно што нам је логично.
Игор Бурић
