ПИРОТСКА „ХАСАНАГИНИЦА” Осећајност и (репертоарска) политика

У случају пиротске “Хасанагинице”, у режији Андреја Цветановског, претходно изречена оцена “радикално” је више игра речи, важећа само у односу на истоимену новосадску представу.
Iz komada „Hasanaginica“ Narodnog pozorišta Pirot Foto: Andrej Jovanović
Фото: Из комада „Хасанагиница“ Народног позоришта Пирот Фото: Андреј Јовановић

Из перспективе Новог Сада, где је у Новосадском позоришту (Ујвидеки синхаз) актуелна радикална драматуршко-редитељска обрада Симовићеве “Хасанагинице” Андраша Урбана и Ведране Божиновић (прошлосезонска представа - победница Стеријиног позорја), “Хасанагиница” која је у истој сезони постављена на сцену Народног позоришта Пирот, радикално је другачија. Ово поређење није могуће избећи, не због искуства позоришних посленика у “Критичарском каравану”, пројекту Удружења позоришних критичара и театролога Србије под покровитељством Министарства културе и информисања, него због нужног и, рекло би се, вечитог, промишљања - где, како и зашто се постављају представе на репертоар.

У случају пиротске “Хасанагинице”, у режији Андреја Цветановског, претходно изречена оцена “радикално” је више игра речи, важећа само у односу на истоимену новосадску представу. Све друго, цели штимунг и изведба, по много чему су “радикално” класични. Изразито наглашена глума, оријентално-балканска музика (композитор Димитар Андоновски), мрак, кавези, рамови, ратничке и цивилне одоре (део сценографских и костимографских решења Сергеја Светозарева) дакако, симболички представљају равни у којима се крећу ликови драме - до пуцања натегнути, а затворени, скучен простор друштвених, политичких стега, без слободе, пун страха и недоумице спрам властитих осећања, жеља, потреба, сем у самоћи, сновима.

Хасанага (Милан Наков) наступа ратнички, грубо, осионо, гласно, бесно, и већи, превелик део представе остаје без назнака дубине његове патње у односу са вољеном. Кривом навођењу доприноси и (ничим изазвана) редитељска одлука да његовог саветника Јусуфа игра женски лик (Данијела Ивановић), чинећи га и његовом љубавницом, што може допринети разумевању да је и Хасанага заведен политиком, да су сплетке централног мотива драме, али не и целине - положаја жене.

Бег Пинторовић (Александар Радуловић), у пословном оделу, касније и са наочарима за сунце, растрзан је другом врстом осећајности, спутаности спрам друштвене улоге у незавидном положају кад се све - купује/ продаје. Његова одлучност чешће је преиспитана и драмски суптилније изведена у игри глумца.

Даница Станковић Хасанагиницу, лепу, нежну као свила, игра без трунке патетике, чинећи је, онаквом каква јесте, како је написано (записано), женом која из потпуно другог плана осваја. Њен прогон, отуђење, упрегнуто у несрећну љубав и мајчинство, кад почне да буди унутрашњу снагу за буђење, сагоревање у смрти које ће да обасја и све друго око ње у правој природи, узбудљиво је и драмски врло потентно. Редитељ Цветановски је, међутим, повезујући сцене извесним сновиђењима, слутњама ликова о ономе што их мучи, или инспирише, својеврсним лирским пасажима, музичко-сценским, кореографским игроказима, успео помало да упропасти овај ниво приче, илуструјући га на непотребно атрактиван начин. Ово се посебно односи на њене имагинарне сусрете са имотским кадијом (Александар Алексић) који више збуњују, него што доприносе осветљавању равни овог нивоа врсног замешатељства драмске радње.

Чињеница је да класик остаје класик. Стара балада у Симовићевој верзији пуна, препуна тајни, мудрости, које захтевају чуђење, саосећање и упитаност над судбином ликова, нас самих, чује се и види, на нивоу драмског текста много више у Пироту, него ли у Новом Саду. Ипак, остаје стара дилема успоставља ли она однос са нечим више, од оног што било је, са нечим данас, овде, тамо, било где, што је стара заврзлама позоришне уметности.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5124
Најновије вести