Не знам зашто, сетио сам се филма „Томи“ Кена Расела. У ствари знам, управо он је обликовао моју представу особа које су начелно другачије од такозване нормалне популације. Питао сам се када уметност има права да опонаша живот већински још увек дискриминисане групе људи?
Харис Пашовић је са групом глумаца Српског народног позоришта представио фрагменте живота неколицине ликова, њихових родитеља и старатеља, радника из система медицинске и социјалне бриге, на основу претходног истраживања, које је обухватило посете домовима и дневним центрима за негу особа са инвалидитетом и сметњама у развоју. Рецимо да је он покушао да обухвати што више таквих случајева, међутим, ипак се ограничио да то буду деца или млади, да то буду карактеристичне ситуације или проблеми. На пример: једна мајка покушава да научи што више практичних радњи свог сина са аутизмом; један отац дају сву своју снагу и пажњу сину са извесним потешкоћама у моторичком функционисању (не бих се усудио да дајем дијагнозу); двоје родитеља има низ брачних проблема због детета са инвалидитетом; видимо и запослене неког центра који покушавају да превазиђу проблеме од великог утицаја на њихов рад, системске и породичне; видимо особу која се самоповређује, једну која има агресивне (сексуалне) испаде…
Све у свему, у представи „Свет могућности“ Хариса Пашовића у СНП-у може да се види такорећи један колаж свих могућих проблема, па и дилема које окружују, право буди речено, свет немогућности. Као новинар и критичар који је редовно пратио друштвени активизам на тему боље друштвене интеграције многих маргинализованих група, програме инклузије путем уметности, могу вам рећи да је тих проблема још више и да су још сложенији, што не мора нужно да се пренесе као мана Пашовићеве нове представе у СНП-у. Драматуршки гледано, она је слабијег квалитета зато што зна да буде разводњена или наивно реалистички постављена, као што је то случај на местима где сви радници заиста брину о деци повереној на старање или у сцени где полиција убија дечака са инвалидитетом. Такође, њена дидактичка димензија које се не треба стидети кад је реч о оваквој појави, није нужно морала имати сцену суђења фашистичким докторима који су учествовали у погрому особа са инвалидитетом. Таква пракса је на делу и данас, на неки начин, када се узме у обзир колико се родитеља одриче старања над њима, или колико је злоупотреба у систему социјалне заштите када је реч о њиховој имовини и правима.
Заиста фантастичан аспекат представе јесте посвећеност и моћ глумаца да узведу оно што су извели на сцени – својеврсно „скидање“, имитацију особа с инвалидитетом која апсолутно није била патетична, увредљива, подсмеш- љива, а садржала је и елементе трагике и елементе хумора које један такав положај скоро да подразумева. Гордана Ђурђевић Димић, Лидија Стевановић, Сања Ристић Крајнов, Јелена Антонијевић, Мина Павлица, Марија Фелдеши, Милан Ковачевић, Марко Савковић, Вукашин Ранђеловић, Аљоша Ђидић, Александар Сарапа, Раде Петровић, бриљирали су у својим улогама, играјући их као једно велико, онеспособљено тело. Тело које има душу, које вреди живот. На основу њихове игре првенствено, размишљао сам шта их чини драмским јунацима. Који је њихов хибрис – побуна против воље богова, како се то сматрало у класичној драмској литератури. Шта је то што их чини вредним пажње у општој патњи друштва које непрестано губи своје вредности и стиче их, често и уз помоћ уметности. То што не личе на Микеланђеловог Давида, како се сугерише у представи?
Ја своје одговоре имам. Потражите их и ви.
Игор Бурић
