– Француски филозоф Бађу, на пример, у „Похвали позоришту“ наводи да је оно највећа машина икада измишљена за апсорбовање контрадикција, пошто све може постати његовом грађом. Ипак, недавна затварања театарских кућа широм света, затим диктат дигитализације живота у целости, као и турбулентне прилике у којима живимо пред позоришне ствараоце постављају нове изазове, захтевајући темељно преиспитивање места уметности у оквирима друштвеног живота – појашњава Илић.
Разматрајући позоришну културу Војводине током претходне две сезоне, јер је једну „апсорбовала пандемија“, у жељи да издвоји водеће тенденције, Влатко Илић као доминантну уочава запитаност над питањима шта је театар, шта би он требало и могао да буде.
- Оваква ауторефлексија се најчешће и доводи у везу са периодима кризе, када се критички промишљају традиција, норме и пракса, али је она уједно и показатељ професионалне зрелости позоришних радница и радника, која се огледа у њиховој тежњи да публици понуде више од пуке забаве, или бар не само њу закључује Илић. - Мишљење позоришта као машине га свакако не супротставља животу – образац бинарних опозиција се увелико доводи у питање – већ наглашава његов производни карактер, на којем, на пример, инсистира Бењамин у свој чувеном излагању „Писац као произвођач” одржаном у Институту за проучавање фашизма у Паризу 1934. године. Овом приликом, стога, у сећање призивамо марксистичко наслеђе и, прецизније, теорију радне вредности, не бисмо ли (још једном) указали на слабо вреднован и недовољно подржан уметнички рад. И, да не буде забуне, театар никада није био једино наративна машина, већ увек и визуеулна, а вероватно у највећој мери афективна, са чим је и скопчана његова субверзивност. Позориште је одувек омогућавало искуство друкчијег живљења у свету у којем би се људи затицали.
Од тридесет представа за одрасле, пријављених за учешће на 71. ФППВ, као уметнички најуспешније, Влатко Илић је издвојио „Живи песак“ по мотивима Ота Толнаија и Пала Петрика, у режији Кинге Мезеи (Драма на мађарском језику, Народно позориште-Народно казалиште-Нéпсзíнхáз Суботица). Представу је назвао чудесном инсценацијом, пример онога што се у савременим теоријама театра назива поновним зачаравањем света. „Живи песак“ представља и својеврсни омаж сликару, дугогодишњем сценографу и костимографу Народног позоришта у Суботици, Палу Петрику, добитнику чак четири награде и једне похвале баш на Фестивалу професионалних позоришта Војводине.
Представу „Кус петлић“ Александра Поповића, у режији Милана Нешковића (Драма на српском језику, Народно позориште-Народно казалиште-Нéпсзíнхáз Суботица), Влатко Илић је изабрао јер драмска дела која су снажно обележена контекстом у ком су настала ретко доживљавају успешне инсценације попут представе у Суботици.
- То се не дешава само због немогућности конзервирања живе културе, како културу једног времена и простора назива Рејмонд Вилијамс, већ и због гледалаца, чије се опажајне навике неминовно мењају. Вредност ове представе ипак не почива само на Поповићевом комаду, или умећу свих оних који су је направили, већ и на свеукупном сценском изразу који као да израста из новијх драмских форми, пре свега телевизијских. Уколико се од позоришта очекује да се мења у складу са променама које захватају живот у целости, „Кус петлић“ је показатељ да је естетски успешан литерарни театар и даље могућ – каже Илић.
У селекцију 71. ФППВ изабрана је и представа „Ко је убио Yенис Yоплин?“ Тијане Грумић, у режији Соње Петровић (Српско народно позориште и Омладинска престоница Европе Нови Сад - ОПЕНС). Влатко Илић за овај избор, осим што каже да је прави позоришни раритет, наводи да је генерацијска представа, у којој прича о Yенис Yоплин као жртви малог места из ког потиче, с успехом резонира са нашом малом културом, коју по свему судећи млади људи доживљавају као опасну, тј. ону коју би требало „преживети”.
„Три сестре“ Антона Павловича Чехова, у драматуршкој обради Корнелије Голи и режији Золтана Пушкаша (Позориште „Деже Костолањи”, Суботица), Илић пак назива правим примером драматуршко-редитељско-глумачког мајсторства.
- Ова се представа може гледати и као кратка историја европског позоришта током дугог 20. века – њу отварају реплике из Чеховљеве „Три сестре“, да би након решења осмишљених у духу епског театра, представа прерасла у театар апсурда, док ће нас њен врхунац подсетити на тзв. ритуалисте, уз дискретни цитат који реферише на чувени „Мртви разред“ Тадеуша Кантора, са којим се представа и завршава – сматра Илић. - Ипак, оваква демонстрација знања и умећа није једино што издваја „Три сетре“ Корнелије Голи и Золтана Пушкаша, већ и опомена да они невидљиви у оквирима друштвеног живота, речима Саре Ахмед други други, неретко бивају избрисани и из драмске и позоришне традиције.
За представу „Витезови Лаке мале“ Андраша Урбана (Позориште „Деже Костолањи”, Суботица), селектор ФППВ каже да јој је најважнија одлика аутоиронијски осврт на актуелни свет позоришта, показујући управо сценским средствима како је жеља за одређеним позориштем нераскидиво повезана са визијом друштва у целости, односно, њој одговарајућим идеолошким и политичким поретком. А за „Трамвај звани жеља“ Тенесија Вилијамса, у адаптацији драматуршкиње Тијана Грумић и режији Југа Ђорђевића, (Народно позориште Сомбор) је то што чини да се запитамо над наслеђем популарне културе која умногоме условљава афективну економију женско-мушких сусрета, те успостављање жена и мушкараца као субјеката.
И.Бурић
