Стога смо разговор и започели питањем да ли се однос Владимира Копицла према поезији променио од прве збирке „Аер“ , за коју је још тамо седамдесетих година прошлог века добио Бранкову награду, и актуелних „Удаљених бубњева“?
– Променио се утолико што, во времја оно, пре педесет година, кад сам писао „Аер“, моји песнички другари и ја нисмо много марили за тадашњи књижевни и арт систем, него смо желели да га мењамо, као што је и систем хтео да промени нас, па нас је махом смењивао. Сада је тај некадашњи немар махом обостран, па је и мој однос према поезији ангажовано релаксиранији према системским а манијакалније усмерен према свим другим вредностима, илити чарима писања. Разлика између „Аера“ и „Бубњева“ је налик књижевној диференцији између укусног концептуалистичког двопека и ангажоване веганско-ћевапџијске гозбе с преливом од боровница и надевом од сушија, као што је и преживело писање мојих пар преживелих исписника фина аномалија згодна да одржава публику будном између два конзумирања разних наших успављујућих нео-класика и турбо-мејнстрим величина. Али ко ово наше укусодејаније грицне, има чему и да се нада. Па и шта да препише. Не можемо сви бити моћни, али је за уметност важно да нас има и згодних.
л У критичарским словима готово се као мантра понавља суд о разнородности и виталности песништва нашег времена, о богатству поетика, одличним књигама… али уз констатацију да је све мање оних који желе да чују поетску реч. Проблем је у песницима, читаоцима или критици?
– У критици, јакако, што као стари профи критичар и лично осећам. У питању је најобичнији трансфер сопственог бола на поезију , јер у новомедијском књижевном свету своје позиције, поготово професионалне, најбрже губи управо критика, што се тренутно на планетарном нивоу иначе дешава са сличним секундарним и терцијарним делатностима. Волим да читам критику, поготово док је пишем. Али то данас звучи као оно некада славно „Мислим, дакле јесам“, које такође има све мање поборника. И то вероватно с разлогом, бар погледамо ли унаоколо док мислимо.
л Александар Тишма је својевремено у свом „Дневнику“ прибележио: „Вечерас написао прву главу приповетке. Иде беспрекорно. Никад већег и лепшег задовољства“. Након више од четири деценије прилично интензивног присуства на домаћој књижевној сцени, осећате ли још увек слично узбуђење? Може ли се, заправо - и како - избећи да у основи изразито стваралачки поступак као што је писање на крају ипак не прерасте у рутину?
– О благодетима тог океанског осећања које помиње велики Александар код нас је у новом еону, тј. миленијуму, понајлепше зборио презимењак му Слободан, а ко њима не верује да је у питању вредно искуство – нека поверује мени. Пред сваким новим фајлом све је ново као први пут: и белина која изазива, и блажена рутина која писца часно благосиља уверењем да ће то бело и незнано нешто још једном победити. Укратко, писање је самосвојан процес коме само мишљење не доприноси много, а свако претерано домишљање, односно – шибицарење, зна да однесе огромно. Након пет деценија писања и објављивања могу да посведочим да надахнуће свакако постоји, а прави рутинер, односно мајстор, уметник, заправо је онај ко зна како да га препозна, сабије у тренутак, заузда, и заједно с дописаним сејвује унутар датог му фајла.
л Негде сам прочитао да је „корона покосила креативну и културну индустрију, али је свима онима који је чине, захваљујући интернету, истовремено удахнула нови живот“. Ако је је прва тврдња неспорна, може ли се то рећи и за другу? Да ли је заиста будућност у снимцима представа, стриминзима концерата, филмовима који се снимају за ТВ платформе а не биоскопе..?
– Код нас се креативна индустрија највећим делом изродила у државну подршку лукративно живахним тзв. малим привредницим и недоученим професионалним фразерима, уместо да држава ту подршку смислено делегира директним креативцима, то јест уметницим. Ако тако и остане, а канда хоће, тешко ће нам у будућем оптималнијем решавању тог све већег проблема и вирус знатније памети тешко помоћи, а камоли корона.
Интернет је још увек савезник сваког нескривеног активизма, па и уметничког, и чар му је управо у том што пружа тренутно најкомплетнију основу за избор културних сензација, фрапантно ширу од наше доста пусте и најчешће нападно обичајно ритуалне културне свакодневице. Али интернет зна и да гуши, као и ТВ, и да нас гута као вечна разјапљена и непрегледна уста времена којима све опакије служе разне серије, бескрајне траке медијски посредованог дешавања у реалном времену и друге ријалити гњаваже које исисавају време и новац намењен људској креативности и „живом животу“. Нисам неки стриминг песимиста, али ни обожавалац претерано добро контролисаних токова. Тераћемо се још, очигледно, са свим поменутим вирусима и бољкама, а повремено и ћерати. Мада би нам у тој борби свакако боље дошли и сајбер обојци, него они никад довољно разгажени стари опанци.
л Својевремено сте у једном интервјуу изјавили да „уметности нема без уметника“. Мења ли се, нажалост, полако и та парадигма у савременом сајбер свету?
– И у тај сајбер свет своју сајбер уметност вредну сајбер пажње убацују сајбер уметници а не неки апстрактно килави сајбер аватар, нити аватаров надобудни сарадник за сајбер едукацију и инклузивну коректност. Мада ти други и у сајбер свету гледају да ствар некако разблаже, развуку, разброје на парчиће и временом наметну па наплате некакав свој умишљени део. А опет је и то боље од отвореног разбојништва с непоштовањем основних ауторских права у нашој оф-оф сајбер отаџбини, због чега чак и писци са десетинама успешних наслова и свим могућим признањима најчешће егситенцијално зависе од добре воље или невоље издавача шићарџије, који се у њихово име гребе од државе. Док у највећем делу света државна подршка за стваралаштво иде ауторима, а не нео-газдама.
л Након „уметности, књижевности, теоретисања и есејизирања, уређивања свега постојећег и руковођења“ за Владимира Копицла се залепила и – пензија. Да ли је користите у „пуном нерадном капацитету“, или је тај статус заправо само обезбедио „манијаку омнипотентног профила“, како сте знали о себи рећи, додатно „слободно“ време за стварање?
– У младости сам скоро десет година живео као слободан уметник, дакле од оног што напишем, преведем или изложим. У мом случају пензија је нешто безбеднији али не мање откачен продужетак тог стања, јер опет практично живим од свакодневног рада, само што двапут месечно стигне и нека старачка цркавица, таман за рачуне и yепарац сину. Рецимо, од почетка ове године превео сам два капитална дела од цирка 500 страна. Ето и књижице песама, па ће сад у Београду да осване и мој први роман, а још размишљам да ли да ове године објавим и већ написану књигу прича, тј. новела, будући да некако ипак треба да обележим текућу 70-годишњицу живота и 50-годишњицу објављивања. Наравно, могуће је да на том у међувремену пораде и надлежни или некакав космички фактор, али ипак у себе имам највише поверења. Искусан сам кадар и не сасвим наиван уметник, а радости иначе никад доста.
М. Стајић
