Владимир Копицл, песник, есејиста, теоретичар: Белина која изазива

Под окриљем Културног центра Новог Сада пре неколико дана изашла је књига „Удаљени бубњеви” Владимира Копицла. Петнаеста је то поетска збирка овог признатог српског књижевника, есејисте, преводиоца, позоришног и филмског критичара, једног од пионира концептуалне уметности у нас.
1
Фото: Dnevnik.rs

Стога смо разговор и започели питањем да ли се однос Владимира Копицла према поезији променио од прве збиркеАер“ , за коју је још тамо седамдесетих година прошлог века добио Бранкову награду, и актуелнихУдаљених бубњева“?

– Променио се утолико што, во времја оно, пре педесет година, кад сам  писао „Аер“, моји песнички другари и ја нисмо много марили за тадашњи књижевни и арт систем, него смо желели да га мењамо, као што је и систем хтео да промени нас,  па нас је махом смењивао. Сада је тај некадашњи немар махом обостран, па је и мој однос према поезији ангажовано релаксиранији према системским а манијакалније усмерен према свим другим вредностима, илити чарима писања.  Разлика између „Аера“ и „Бубњева“ је налик књижевној диференцији између укусног концептуалистичког двопека и ангажоване веганско-ћевапџијске гозбе с преливом од боровница и надевом од сушија, као што је и преживело писање мојих пар преживелих исписника фина аномалија згодна да одржава публику будном између два конзумирања разних наших успављујућих нео-класика и турбо-мејнстрим величина. Али ко ово наше укусодејаније грицне, има чему и да се нада. Па и шта да препише. Не можемо сви бити моћни, али је за уметност важно да нас има и згодних.

л У критичарским словима готово се као мантра понавља суд о разнородности и виталности песништва нашег времена, о богатству поетика, одличним књигамаали уз констатацију да је све мање оних који желе да чују поетску реч. Проблем је у песницима, читаоцима или критици?

– У критици, јакако, што као стари профи критичар и лично осећам. У питању је најобичнији трансфер сопственог бола на поезију , јер у новомедијском књижевном свету своје позиције, поготово професионалне, најбрже губи управо критика, што се тренутно на планетарном нивоу иначе дешава са сличним  секундарним и  терцијарним делатностима. Волим да читам критику, поготово док је пишем. Али то данас звучи као оно некада славно „Мислим, дакле јесам“, које такође има све мање поборника. И то вероватно с разлогом, бар погледамо ли унаоколо док мислимо.

л Александар Тишма је својевремено у свомДневникуприбележио: „Вечерас написао прву главу приповетке. Иде беспрекорно. Никад већег и лепшег задовољства“. Након више од четири деценије прилично интензивног присуства на домаћој књижевној сцени, осећате ли још увек слично узбуђење? Може ли се, заправо - и како - избећи да у основи изразито стваралачки поступак као што је писање на крају ипак не прерасте у рутину?

– О благодетима тог океанског осећања које помиње велики Александар  код нас је у новом еону, тј. миленијуму, понајлепше зборио презимењак му Слободан, а ко њима не верује да је у питању вредно искуство – нека поверује мени. Пред сваким новим фајлом све је ново као први пут: и белина која изазива, и блажена рутина која писца часно благосиља уверењем да ће то бело и незнано нешто још једном победити. Укратко, писање је самосвојан процес коме само мишљење не доприноси много, а свако претерано домишљање, односно – шибицарење, зна да однесе огромно.  Након пет деценија писања и објављивања могу да посведочим да надахнуће свакако постоји, а прави рутинер, односно мајстор, уметник, заправо је онај ко зна како да га препозна, сабије у тренутак, заузда, и заједно с дописаним сејвује унутар датог му фајла.

л Негде сам прочитао да јекорона покосила креативну и културну индустрију, али је свима онима који је чине, захваљујући интернету, истовремено удахнула нови живот“. Ако је је прва тврдња неспорна, може ли се то рећи и за другу? Да ли је заиста будућност у снимцима представа, стриминзима концерата, филмовима који се снимају за ТВ платформе а не биоскопе..?

– Код нас се креативна индустрија највећим делом изродила у државну подршку лукративно живахним тзв. малим привредницим и недоученим професионалним фразерима, уместо да држава ту подршку смислено делегира директним креативцима, то јест уметницим. Ако тако и остане, а канда хоће, тешко ће нам у будућем оптималнијем решавању тог све већег проблема и вирус знатније памети тешко помоћи, а камоли корона.

Интернет је још увек савезник сваког нескривеног активизма, па и уметничког, и чар му је управо у том што пружа тренутно најкомплетнију основу за избор културних сензација, фрапантно ширу од наше доста пусте и најчешће нападно обичајно ритуалне културне свакодневице. Али интернет зна и да гуши, као и ТВ, и да нас гута као вечна разјапљена и непрегледна уста времена којима све опакије служе разне серије, бескрајне траке медијски посредованог дешавања у реалном времену и друге ријалити гњаваже које  исисавају време и новац намењен људској креативности и „живом животу“. Нисам неки стриминг песимиста, али ни обожавалац претерано добро контролисаних токова. Тераћемо се још, очигледно, са свим поменутим вирусима и бољкама, а повремено и ћерати. Мада би нам у тој борби свакако боље дошли и сајбер обојци, него они никад довољно разгажени стари опанци.

л Својевремено сте у једном интервјуу изјавили дауметности нема без уметника“. Мења ли се, нажалост, полако и та парадигма у савременом сајбер свету?

– И у тај сајбер свет своју сајбер уметност вредну сајбер пажње убацују сајбер уметници а не неки апстрактно килави сајбер аватар, нити аватаров надобудни сарадник за сајбер едукацију и инклузивну коректност. Мада ти други и у сајбер свету гледају да ствар некако разблаже, развуку, разброје на парчиће и временом наметну па наплате некакав свој умишљени део. А опет је и то боље од отвореног разбојништва с непоштовањем основних ауторских права у нашој оф-оф сајбер отаџбини, због чега чак и писци са десетинама успешних наслова и свим могућим признањима најчешће егситенцијално зависе од добре воље или невоље издавача шићарџије, који се у њихово име гребе од државе. Док у највећем делу света државна подршка за стваралаштво иде ауторима, а не нео-газдама.

л Наконуметности, књижевности, теоретисања и есејизирања, уређивања свега постојећег и руковођењаза Владимира Копицла се залепила ипензија. Да ли је користите упуном нерадном капацитету“, или је тај статус заправо само обезбедиоманијаку омнипотентног профила“, како сте знали о себи рећи, додатнослободновреме за стварање 

– У младости сам скоро десет година живео као слободан уметник, дакле од оног што напишем, преведем или изложим. У мом случају пензија је нешто безбеднији али не мање откачен продужетак тог стања, јер опет практично живим од свакодневног рада, само што двапут месечно стигне и нека старачка  цркавица, таман за рачуне и yепарац сину. Рецимо, од почетка ове године превео сам два капитална дела од цирка 500 страна. Ето и књижице песама, па ће сад у Београду да осване и мој први роман, а још размишљам да ли да ове године објавим и већ написану књигу прича, тј. новела, будући да некако ипак треба да обележим текућу 70-годишњицу живота и 50-годишњицу објављивања. Наравно, могуће је да на том у међувремену пораде и надлежни или некакав космички фактор,  али ипак у себе имам највише поверења. Искусан сам кадар и не сасвим наиван уметник, а радости иначе никад доста.

М. Стајић

EUR/RSD 117.5803
Најновије вести