- Нема ни капи, дочекао ме је домаћин винарије Милан Петровић, чији сам редован купац већ више од петнаест година.
И, не чекајући моју реакцију, доброћудно додао: „Највећи „кривци” за то сте ти, твој Недељни ручак и Салаш 137".
Ову колумну посвећујем нашој „одбрани".
У једном од првих бројева Недељног ручка, већ давне 2007. године, сила је представљена нашим читаоцима. Приказана је као сорта, настала радом наших селекционара и оплемењивача винове лозе у Сремским Карловцима. Након њиховог дугогодишњег рада, у лабораторијама и на огледним пољима Института за виноградарство и винарство Пољопривредног факултета у Новом Саду, она је као нова сорта рођена 1988. године.
Име је добила по свом аутору др Сими Лазићу (1922-1981) који, нажалост, није дочекао њено званично признавање, чему је претходило вишегодишње проверавање у пракси. Након преране смрти, Лазићев рад на стварању ове сорте привели су крају његови млађи сарадници доктори Владимир Ковач и Петар Циндрић. У знак сећања на свог старијег колегу, они су сорти дали име спајајући прва два слова имена Симе Лазића: сила.
Сорта је створена укрштањем кевединке, царице песка на северу Бачке, и шардонеа, водеће беле винске сорте на планети. Панонској лози и њеном вину стоног квалитета, без израженог мириса, лаком и хармоничном, познатом као „кочијашко вино", Лазић је желео да угради мало плаве крви чувене француске племкиње која је давно освојила свет.
Чокот силе је средње бујности, са малим бројем дебелих ластара. Лист је крупан, чврстог ткива, налик на кевединкин, али знатно крупнији. Грозд је разгранат и растресит, просечне тежине око 200 грама. Бобице су ситне, округле, зеленкастобеле, са обилним пепелком. Месо је сочно, укус хармоничан. Покожица је дебела и чврста. Позно креће и позно сазрева. Добро се оплођава. Родност велика. Одликује се високом отпорношћу на сиву плесан грожђа. У поређењу са ризлингом италијанским накупља нешто мање шећера и има ниже киселине. Међу киселинама, међутим, највеће учешће је винске, па је активна киселост вина висока.
Моје "дружење" са силом почело је већ почетком деведесетих година прошлог века. У то време имали су је у винограду само породица Апатовић у Сремским Карловцима и сарадник Симе Лазића на њеном креирању др Влада Ковач. Податак да је он засадио у свом приватном винограду, у години када је сорта рођена, посебно је значајан за "биографију" ове лозе. У годинама кад је она почела да рађа, као повратник из Хрватске (због познатих разлога) био сам чест гост у Владином топлом дому, мог колеге и пријатеља са студија агрономије. У дугим вечерњим разговорима уживали смо уз чашицу вина у чијем ковању је и он учествовао.
Навучен на његову свежину и оригиналност, остао сам му веран и кад је виноград променио власништво и прешао у руке Милана Петровића, треће године новога века. У своју „одбрану” на његову „оптужбу” за „кривце” због којих су његове бачве силе испражњене и пре нове бербе, изјављујем да сам о сили до сада у Недељном ручку писао више пута али увек у позитивном контексту. Да са задовољством пишем само о винима која и сам радо пијем и које с великим поверењем препоручујем и мојим читаоцима. На тај начин аболирам кривице и колумну коју пишем.
Силу сам лично препоручио и Салашу 137. И он је, у међувремену, постао највећи промотер овог вина. Захваљујући власницима ресторана и његовим конобарима, салаш је постао колевка у којој је љуљано и одрастало ово вино. Нуђено по приступачним ценама, уз лепе приче о његовом настанку и крштењу, поштујући основне ритуале сервирања и послуживања, гости га нису пили на екс, као шприцере или на литре.
Међу првима су га прихватили Београђани. Временом, они су постајали и највећи Петровићеви купци. За своје крсне славе, свадбе, рођендане и друге свечаности чести су посетиоци Сремских Карловаца и купци већих количина силе у ринфузи. „Уз силу, наравно, оду и мање количине других наших вина”, примећују Миланови синови.
Пре неколико година на Салашу 137 конобара који брине о вину, питао сам каква је структура потрошње, колико којег вина се продаје. Спремно ми је одговорио: „Деведесет одсто сила и 10 одсто сва друга".
Пролетос ми је рекао да се структура донекле изменила, да се све више тражи и розе из истог подрума.
Сила Петровићу, од првог дана, задаје велике „муке”. Његово вино се све више тражи и продаје. Већина винара у тим приликама прибегава повећању цена. Милан то решава садњом нових винограда. Сваке године по неколико хектара. О томе идуће недеље.
