Пробајте да замислите какво би то лудило било када би негде у граду видела „тамо неку“ како шета у „њеним“ ципелама. Нема шансе, макар јој служиле и као украс у стану, ако се испостави да је величина баш „неносива“.
Што се мене тиче, ја сам од главе до пете „торбарка“; од малих ногу фасцинирана могућношћу да спакујем све потребно и непотребно на једно место и онда, „сигурна и намирена“, са својим пакетићем кренем куда ме ноге носе... У почетку сам, тачније док нисам открила како ствари функционишу у свету одраслих – прво зарадиш, па онда купиш шта ти треба - посуђивала мамине ташне и ређала у њих све што би ми се нашло под руком: омиљену играчку, нешто за ужину, сокић, сламчицу, марамице, лутку... Укратко, гурала сам све док у неком тренутку не би страдала постава, а онда бих се направила блесава, гурнула ту торбу негде да је мама не пронађе без да се добро помучи и, наравно, узела неку другу из њеног (за мене у том тренутку) најраскошнијег „депоа“...
Шта да кажем, колико год да се тога променило у мом животу, љубавна прича с торбама се „у континуитету“ развија до данас.
А као и свака друга љубав, и ова је моја пролазила кроз разне фазе, да би од пре неколико година добила, како се то популарно каже, једну сасвим нову димензију. И то захваљујући нечему на први поглед прилично неспојивим са „fashion&glamour“ концептом.
Наиме, отприлике између пролећне и јесење модне феште у Њујорку, базајући по интернету у потрази за мид-сеасон/ни тамо, ни вамо колекцијама, „открила“ сам америчке репере - људе који се читавог живота припремају за далеко било „shit hit the fan“ ситуације.
Шта да кажем, учинило ми се да код њих све некако има смисла, а притом су и врло педантни у паковању (што је једна од мојих слабости), те сам наставила да „истражујем“.
„Препознавање“ је пало код скраћенице EDC – everyday carry. За оне који не знају о чему се ту ради, у најкраћем (ако мене питате) о торбама. И то оним „паметним“.
Наиме, широм Америке имате следбенике идеје да би у ручном пртљагу који свакодневно носите са собом требало под обавезно да се нађу неке ствачице. Притом је распон у цени, али и стилу (од винтиџ, па све до СФ комбинација) сваке од њих врло велик; у зависности првенствено од тога да ли сте „завирили“ у торбу неког препера из Тексаса или хипстера из Њујорка.
Оно што им је заједничко јесте EDC списак који би требало штриклирати: батеријска лампа, мултитул (шрафцигер, маказице, кљешта, отварач за боце...), кључеви, пар метара уроланог канапа или кожице, нож/брица, мобилни телефон, пуњач, оловка, папир, новчаник с новцима и документима, сат, упаљач (чак и ако нисте пушач), компас, марамице...
Ја сам, као што можете и да претпоставите, прилично „обогатила“ ту бејзик листу, те су у мојој EDC торби место пронашли још и кишна кабаница, мали пакет за прву помоћ, „sfork“ (комбинација кашике и виљушке у једном, наравно од титанијума), пасош, али и мини парфем, грожђена маст, крема за руке, сунчане наочаре, резервне минђуше...
Идеја је да све што ставите у торбу има и неку функцију и да је притом што лакше (зато је лагани титанијум више него популаран у преперском свету).
Руку на срце и колико год да се некоме све ово чинило у најмању руку неозбиљним, не можете ни да замислите колико се људи широм света труде да баш њихов „пакет аранжман“ за сваки дан буде најлепши и најфукционалнији, што негде и јесте идеал: да све ради неки посао, а да је притом фино сортирано и пријатно за око...
Шта да кажем, мени у овој причи све има смисла и ја се у њој осећам као дете у продавници слаткиша. А ви, како хоћете. Само немојте после да вас ухвате неспремне. Јер, још је Шекспир мудро поручио: „бити спреман, то је све“.
Јасна Будимировић
