Домаћини ове емисије Ана Емић и Слободан Шаренац су нам кроз још један летњи караван, који управо завршава своје путовање по Србији, донели низ лепих прича о занимљивим људима и њиховим необичним занатима, а све то кроз промоцију домаћег туризма, али и гастрономије. Гледаоци ове емисије и овог лета могли су да сагледају нашу земљу из сваког угла и да виде све оне вредности које крије у свим својим пределима. У сусрет повратку у студио, одакле ће наставити да нас увесељавају сваког викенда, са познатим ТВ двојцем сумирамо утиске са овогодишњег летњег каравана „Шаренице“. За почетак разговора Ана и Слободан за Дневников ТВ магазин откривају шта су то и сами уочили о нашој земљи те да ли успевају да открију њене боје на станицама овог каравана.
Ана: Србија је, на срећу свих нас, и даље тајновита, скрива своје драгоцености, чува онај дух који нас чини увек спремнима да је изнова спознамо и сазнамо. Пришли смо јој са свих страна, кроз све клисуре, усеке, долине и са врхова планина, обухватили је и пригрлили да вам је покажемо најлепшу, а опет, толико је тога остало да се тек открива и боји из викенда у викенд.
Слободан: Одушеви ме лепота наше земље, али пре тога, на првом месту су људи. Мислим да не схватамо колико добрих, вредних, паметних и поштених људи Србија има. Њима треба поклонити пажњу, па макар и медијску, а не указивати је некима који то заиста не заслужују. Надамо се да ћемо на овај начин то да исправимо.
Колико вам након снимања остаје времена да и сами откријете чари места у којем боравите? И који крај Србије је на вас до сада оставио најлепши утисак и где бисте се то приватно радо увек враћали?
Слободан: У зависности од плана рада некада се нађе и времена, а са овог каравана сви су утисци сјајни, а, ако морам да издвојим неки, била би то Сокобања. Ово нам је први пут да смо били тамо па је то можда и главни разлог, али природа и лепота и невероватно добар ваздух су најзаслужнији за ову одлуку.
Ана: На сваки терен као екипа долазимо спремни, али лекције које нам домаћини испричају увек донесу још по које питање, остане времена да свако стекне неки свој лични доживљај - од ваздуха и руже ветрова Сокобање, преко термалних извора Луковске, до Дрине, Мораве и Фрушкогорских виногорја... Свака караванска станица донесе посебне приче, авантуре које остају записане, снимљене, али и оне које међу редовима свако од нас понесе као амајлију професије, уз осмех и велико хвала свим домаћинима и туристичким организацијама чији смо гости.
Емисија је пре четири године добила нове домаћине и променила , али је задржала верну публику. Колико је са ове тачке гледишта, пред вама био велики изазов да сачувате један такав медијски бренд као што је то „Шареница”?
Ана: Лепо је када публика остане уз частан програм, уз идеју да не заборавимо ко смо, одакле смо, ко су они који су нам оставили у аманет наслеђе да га сачувамо. Ми смо ушли на трасу таквог задатка, на чијој траси „Шареница” мора да спозна и српског сељака и његове муке и сласти, па грађанску Србију која се не стиди старих заната и опанка, до актуелних догађаја и људи који раде нешто оригинално, забавно, а поучно. То је и даље велики задатак, који сваког викенда, бар када је о гледаности реч, обављамо одлично.
Слободан: Тешко питање, а тежак и одговор, јер није лако после почетног упознавања публике са нашим новим улогама, учинити да они наставе да гледају Шареницу, а да се притом не засите водитеља и садржаја емисије, што је и најважније. Настојимо да се за свакога нађе по нешто у нашим емисијама што поенекад и није лако, с обзиром на то да наша „сезона” траје током читаве године.
Колико је данас тешко у мору медијских и кратких садржаја забавити гледаоце и задржити њихову пажњу у два сата трајања ваше емисије?
Слободан: То зна само уредништво ове емисије, као и Ана и ја. Трудимо се. Ана и ја зашаренимо сваки наш викенд, мислим да смо и ван посла такви каквим нас видите у „Шареници”. Баш на каравану сазнамо од публике у непосредном контакту да им се то допада и изненаде се када виде да смо и ван ТВ екрана сличног, ако не и истог понашања.
Ана: То је формула праве мере, не подилазити ниским страстима, остати духовит и забаван, а не прелазити маргину новинарског, објективног, истинитог. У два сата овакве „Шаренице” сви су добродошли. Сви они који заиста имају шта да кажу, нечему нас науче, на нешто позову или нас засене својом даровитошћу.
Сматрате ли да као народ у довољној мери поштујемо традицију, коју, између осталог, ваша емисија и пропагира?
Слободан: Не, не поштујемо довољно, неки се чак стиде, а без икакве потребе. Лично сам имао проблем што до пре четири године нисам довољно знао о Србији, нашој традицији, култури, фолклору, обичајима, местима, селима и тако даље. Није ме срамота да признам своју грешку, али, ево, учим све ово већ четири године. Можда сам могао и без свих тих сазнања, али сматрам да сам овако „богатији од неких”.
Ана: И више него што је то као садржај доступно у медијској лавини. Толико вредних, радних, креативних у сваком ћошку ове наше Србије. На нама је да не остану у запећку, зато их једва чекамо сваког викенда од 9 часова. Они знају да су добродошли.
Сваког викенда улазите у домове гледалаца широм земље, који уз вас пију кафу или обављају неке од својих активности. Успевате ли, имајући то у виду, да се одупрете њиховој непосредности када вас сусрећу на улици и сматрају вас блиским?
Ана: То су лепи тренуци, који су више од професије... на пијаци, у пекари, ресторану, у реду маркета или дому здравља, јер „Шареница” је за све нас, а гости обично кажу када нам дођу да се осећају као код куће. Има ли већег комплимента и лепше критике?!
Слободан: То су тренуци на које сам навикао. Ништа страшно. Не верујем да сам ТВ звезда, немам тај осећај, исти сам као и други, само радим јавни посао који је можда занимљивији. Публика осети да сам један од њих и да ван телевизије делимо исте проблеме и муке, али и сличне радости. У истом смо „лонцу".
Владимир Бијелић
