Кренули смо на излет у Мујнак, град некад на Аралском мору, заправо, сланом језеру, јер нема везу са Светским океаном. Тамо су славни зарђали бродови на дну бившег мора, луци која то више није, већ пустиња са жбуњем. По њој ходају камиле и пасу шкрту траву на дну.
Таксиста је дошао по нас у рано јутро, насмејан и величине два уобичајена човека. Говорио је само руски, па сам сео напред да преузмем комуникацију. Прешли смо преко реке Аму-Дарја, некадашњег Окса, коју је прегазио Александар Велики. Има нешто магично у овим далеким крајевима, данас ван главних путева, који су некад били војсковођама и трговцима толико значајни да су се запућивали чак из Македоније или Кине да пренесу робу. Или неког освојили. Најбоље оба.
Пут је био чак и гори од Србије, ако је то могуће. Само су Молдавија и Украјина до сад имале горе путеве од нас, а ево у ову Велику Тројку уврштавам и Узбекистан. То нашем возачу ништа не смета да „тера” лимузину (наравно, „шевролет”, као и сви Узбекистанци) 100 на сат преко свих рупа и не покушавајући да прави „слалом”. Добро су им живи аутомобили. Прво иду степе, онда је полупустиња, па пустиња, која је још пустињастија откад се повукло море, јер је клима постала сувља, а ветрови наносе песак и метале са дна мора на некад суперплодна поља.
Наравно, све се десило јер се неки геније сетио да користи Аму-Дарју и Сир-Дарју за наводњавање. Од четрдесетих година 20. века, воде тих река снадбевају поља памука Казахстана и Узбекистана. За ту се сврху издвоји 20 до 60 км³ воде годишње и зато ниво опадне 20 до 60 центиметара. Запремина језера се од 1960. смањила за 80 одсто, док је нарасли салинитет од 10,7 процената уништио готово све облике воденог живота. Фабрике конзерви у Мујнаку има, али само на фотографијама. Аралска ривијера, плаже, хотели исто.
Све то знамо и улазимо у Мујнак, који сија савршено уређен, са новим и реновираним кућама, државним зградама, улицама, продавницама, као да је и даље центар рибарства и летњег туризма! Да ли је могуће да има баш толико туриста попут нас, који запуцају издалека да виде бродове на сувом? Изгледа има. И то на необичне начине.
Наравно, прво музеј на обали мора. Дуууго само спремали овај перформанс и морнарске мајице да будемо „Аралски морнари”, и све време певали „Панонског морнара”. На бродовима су графити и љубавне поруке. Дно мора је двадесетак метара испод нивоа земље, где је музеј. Идемо око бродова и тражимо добре позе. Нису баш толико велики као на сликама. Облачно је време, па не можемо рачунати на тако спектакуларне боје као неки други на Инстаграму. На Инстаграму? Па почели смо све да тумачимо преко лајкова и „ко-има-боље-фотке?”. Хајде да мало охладимо од тога, на сјајном смо месту. Камила, нажалост, нема на видику. Било их је успут, али ооо, камиле, где сте кад сте нам најпотребније? Ах, шта је – ту је.
Ходамо даље по дну пустиње Кизил-Кум. Не, пардон! Ових 100 сто од обале што смо препешачили, више није Кизил-Кум – то је она „природна” пустиња. Ова пустиња на којој су се заувек насукали бродићи косооких аласа, има пригодно име Арал-Кум, или Аралска пустиња. Но, још увек то не објашњава све ове савршене куће и туризам. Нема нас толико који смуцамо по дну мора да би толико пара било донето. Али, ту је бизарно објашњење које нас доводи до духа људи који је неуништив, до рејв-естетике и савремене пост-апокалипсе. Наиме, сваког лета се овде одржава фестивал Електронске музике под именом Стихија (исто је и на руском) и то боме, баш велики фестивал. Млади плешу по дну Арал-Кума, са ког источни ветрови носе загађујући песак све до Гренланда (нашли су у сантама леда честице баш са Арала, и у месу локалних животиња!). Па ипак, дубоки наклон за Мујначане, којима су одузели све, и море, и рибу, и индустрију конзерви, и плаже, и хотелијерство, и све начине да преживе, а они одлучили да се реосмисле и позову цео свет да плеше на дну мора уз Бурака Јетера и Нину Кравиц и кога све не. Ако сте могли замислити некакву Денс арену на дну мора, ово је то. Ко има фестивал на дну мора? Није Сунђер Боб, већ дизеј Каракалпак у Мујнаку.
„Мог мора нема, ја не знам шта да радим / Ово је прича и за сузе и за смех / Понеки морнар можда остане без лађе / Али без мора, то је изузетан пех.”
Певамо ту песму цео дан. Таксиста нас гледа чудно. Ево, живот имитира уметност. Откад је Ђоле ту песму спевао, море се заиста јако повукло. Нада у спасење је ту, ако би се неко потрудио. Али изгледа да су Узбекистанци нешто као Гренланђани – баш нас брига, дајте паре. Наиме, засад је Казахстан заинтересован за мере спасавања свог дела Аралског језера кредитом Светске банке, док Узбекистан сматра да је производња памука много значајнија (јесте да су им добре мајице и веш, али побогу!) Неки од предложених пројеката за регенерацију Аралског језера је спровођење воде из Каспијског или скретање сибирских река к Аралу. Све то кошта више милијарди долара, али кад видимо колико се троши на ратове, судбина Арала наводи на помисаи да је човечанство заиста на путу у понор.
Одлазимо у Музеј. Филм о пропадању мора је тужан. Фотографије насмејаних жена које чисте рибу, насмејаних рибара у сумрак, мачака што чекају вишак улова, слике академских сликара које су овековечиле луку и ризорт на једином мору које је Узбекистан икада имао... И сад га има али удаљен 80 километара, једва се види. Ако то није привиђење – а можда и јесте јер смо на Путу Свиле, где мора нестају. На Аралу, који већина возача зна по неком уљу или чему већ. Не знам, не возим. За мене Арал није бренд, већ сновиђење – а ја сам био његов морнар. На један дан.
Жикица Милошевић
