Знам талентоване људе који су одустали или били принуђени да се повуку (привремено или трајно), суочени са посрнућем или гашењем медија у којима су са ентузијазмом радили или беспарицом коју нису могли да издрже, каже Љубица Гојгић сагледавајући своју новинарску каријеру дугу пуних 30 година. Љубица је овај јубилеј обележила почетком новембра када је њена култна емисија „Прави угао” емитована из новог студија Радио-телевизије Војводине у Београду, настављајући каријеру засновану, како сама каже, на првој лекцији новинарства - да новинар ради у јавном интересу.
Како сте прославили јубилеј, је ли било песме у некој кафани, као што сте најавили у једном интервјуу?
- Хвала на честиткама. Певања у кафани још није било али се планови праве. Заиста бих волела да овај мени важан јубилеј прославим са колегама и пријатељима који су подршка и сведоци једног лепог иако не увек лаког времена. Док се то не деси, често ових дана размишљам о свему што ми се догодило од тог новембра 1992, почев од аудиције Радио Индекса, првог телевизијског ангажмана на ТВ Политици, уласка у велику редакцију недељника НИН, доласка на Б92, живота у Паризу, Питсбургу и Хагу и коначно „Правог угла” на РТВ. Сећам се дивних људи, велике памети и духа, које сам упознавала, путовања, великих радости и великих стресова али и важних признања…
Како вам из данашњег угла изгледа ваша каријера, на шта сте најпоноснији?
- Да не зазвучи препотентно, али нека ми буде дозвољено овом приликом, рећи ћу и да сам поносна на чињеницу да у мојој досадашњој каријери нема професионалних промашаја нити грешака којих бих се стидела. Спадам у новинаре старог кова који на професију и даље гледају са великим поштовањем и љубављу и са великим осећајем одговорности. Коначно, веома ми је важно и то што са свим колегама одлично сарађујем. И што ме они хвале, награђују и подржавају, уз критику када јој је време, разуме се.
Који су најтежи тренуци у вашој каријери, да ли је било дана када сте размишљали да одустанете од новинарства?
- Иако би можда било логично да је обрнуто, мени је најлепши био почетак. Тада је било највише ентузијазма а имала сам срећу да у занимљивим временима будем окружена новинарима од којих је могло много да се научи. Тешко је данас, сваки пут када ми се учини да се ти високи стандарди једне важне професије урушавају до те мере да тај колапс препознају не само новинари него све више и грађани. И то голим оком. Често помислим да бих оно што се већински зове новинарством данас, вероватно заобишла, да се опет нађем у прилици да бирам. Па ипак, светли примери великог знања и талента, бритког ума и смисла за хумор као и личног ауторитета дају наду. А њих има свуда и као по правилу, енергију и знање дају послу а не сопственој промоцији. О напуштању професије сам размишљала у више наврата, два пута и сасвим озбиљно, али се показало да чак и када помислим да озбиљно желим да одем, не могу да побегнем од онога што највише волим.
Један сте од ретких новинара чије име није компромитовано за све ове године. Које све жртве захтева такав бескомпромисан начин опстајања у овој професији?
- Какве год биле те жртве оне су вредне и због ове похвале којом почињете питање. Мени се чини да су ствари прилично једноставне. У новинарство се улази ако поред знања имате и мало храбрости, саосећања и неки осећај за праведно. Са свим тим особинама и као новинару и као човеку, суђено вам је да вас у животу много пута „прешишају” они који иду пречицом. Такав избор међутим, значи мирну савест али и прихватање чињенице да сте осуђени на мало мање финансијске и друге удобности. У ствари и не мислим да је у питању нека велика жртва. Права несрећа је, убеђена сам, кад се ради нешто у шта се не верује или још горе, нешто чега се стидите.
Да ли има више питања која жалите што нисте поставили или оних које ипак из данашњег угла не бисте питали?
- Целог живота ми фали „неки минут више” и увек мислим да има питања која тек треба постављати. Из данашњег угла могу да кажем само да бих се клонила неких саговорника, не питања. Имам утисак да често велики простор дајемо људима који га не заслужују.
Рекли сте једном да је интервју мала психолошка игра, може ли се у тој игри пробити медијских тренинг већине ваших саговорника?
- Саговорници нису што су некад били. Много се, што би се рекло, ради на себи. Много је времена посвећено медијским тренинзима које помињете и то је за похвалу. Ипак, мислим да је новинар увек бар за један корак у предности. Нарочито ако тренинзи служе да се саговорници науче како да не кажу истину и потроше време. Предност коју имате, после 30 година новинарског стажа је што већину саговорника и њихове каријере јако добро познајете па сте у свакој прилици ви на домаћем терену.
Почетком новембра су емитоване прве емисије „Правог угла” у старом формату у новом студију...
- Нови студио РТВ Војводине у Београду, из кога се емитује „Прави угао”, управо је стартовао. Направљен је уз велики труд и ентузијазам колега, са ограниченим ресурсима. Остали смо верни визуелном идентитету емисије, која се већ осам сезона успешно емитује на РТВ, али мислим да, са техничке стране, имамо бољи квалитет. Студио су већ испробали први гости и кажу да им се допада.
Ви сте већ седам година на РТВ-у, с друге стране никада није било више трансфера и медијских тектонских промена, од битке МТС и СББ-а до брзог ницања али и нестајања канала и емисија. Како ви из угла новинара сагледавате све ове промене, шта нам се заправо дешава?
- Промене које помињете делом су медијске, а делом комерцијалне па и политичке. Зато та хиперпродукција није одраз стварног плурализма у медијима нити гарант бољег новинарства. Иако се у готово свакој од тих бројних редакција могу наћи добри новинари, чини ми се да темпо отварања нових медија не одговара расположивим новинарским капацитетима. Другим речима, живимо феномен где имате више телевизија и новина него новинара. Није добро што се види да власницима и уредницима та чињеница не представља велики проблем. С друге стране, добро је што велики број медија даје шансу већем број младих људи да уђу у посао, да брже и лакше стартују. Да стекну искуство и знање које ће их у правом тренутку, одвести из лошије у бољу редакцију.
Која је то страна личност или актуелна тема коју бисте волели да интервјуишете, односно обрадите?
- Има их много и страних а богами и домаћих. Нерадо се „хвалим” чињеницом да неки министри претходних влада, никада нису прихватили позив за разговор у „Правом углу”. Пошто већина више није у влади, надам се да ће ови нови имати више разумевања за јавни сервис. Од странаца ме фасцинира Илон Маск, волела бих да интервјуишем премијера Грчке, због Балкана и Индије, због света.
Снежана Милановић
