У свакој епизоди Лукаш Кажек упознаје оне који су били сведоци догађаја повезаних са Хитлеровом политиком и проналази упечатљиве предмете попут књига, фотографија и архивских снимака. Уз драматичне реконструкције, серија такође приказује Хитлера као неиспуњеног архитекту чије су амбиције утицале на облик, унутрашњост, архитектуру и локализацију сваког штаба. Ова серија открива Хитлерову амбицију да његови штабови не буду само стратешки позиционирани, већ да се ентеријер искористи за политичке манипулације. Проучавајући прошлост грађевине Лукаш се враћа у штабове да открије како они изгледају у данашње време. У интервјуу за Дневников ТВ магазин Лукаш открива какву нову визију историје и Хитлера доноси ова документарна серија.
– Хитлер је увек био близу места где су се одвијале одлучујуће битке за будућност Трећег рајха, па су први штабови изграђени у Оберсалзбергу Бергхоф, близу Минхена, и то је постало прво поље битке за моћ. Одувек сам био импресиониран како су грађени, како су изгледали, како су живели људи из најближег Хитлеровог окружења и о томе говори серија – каже Лукаш Кажек.
Колико је штабова изграђено или опремљено?
– Хитлер је имао више од 20 штабова, а један није био потпун завршен, попут комплекса Ризе у планинама Сова у Доњој Шлеској. Хитлер је користио своје штабове да би тамо проводио време, командовао, примао госте и стране савезнике. Напокон, та места су била и његови домови. У једном од њих, Волфсшанце, провео је око 800 дана.
Каква су уопште била та седишта? Да ли су имала неке заједничке елементе? Да ли су се међусобно веома разликовала?
– Најважније одлуке Другог светског рата донете су управо у штабовима. У „возу Америка“, који је био његово мобилно седиште током кампања у Пољској, објавио је тотални рат - уништења. У истом возу сусрео се са шпанским диктатором генералом Франком и наговорио га да се придружи рату. У другом седишту Волфсшанце унапредио је Алберта Шпера за министра наоружања, што је заправо продужило рат за најмање две године. Сви штабови имали су једну заједничку ствар - била су то најбоље чувана места на свету! Неки су били бункери, а неки, попут Бергхофа, луксузна резиденција.
Каква је била функција седишта?
– Штаб је увек био близу фронта, тако да су Хитлер и његово особље увек били спремни на покрет. Такође је био близу места где су се састали са својим савезницима или генералима. Штабови су били крвоток читаве војне машинерије Трећег рајха.
Да ли је било елемената или карактеристика присутних у свим тим седиштима? Да ли је Хитлер имао неку опсесију или потребу која се морала испунити у свим седиштима?
– Хитлер се изузетно плашио бомбардовања, сви његови штабови су у том погледу били добро заштићени нпр. Риесе је био 70 метара под земљом у чврстој стени старој преко 3,5 милијарди година. У Адлерхорсту, Волфсшанцу, свуда где је требало да борави, његову сигурност бранили су армирани бетон и челичне конструкције.
У серијалу сте обишли десет седишта. Који је на вас оставио највећи утисак и зашто?
– Волфсшанце било је једно од највећих Хитлерових седишта. То је град бункера окружен шумом, језерима и мочварама. Ово седиште Адолфа Хитлера било је у употреби од 1941. до 1945. Налази се у Гиерлозу близу Кетрзина и данас је, упркос чињеници да су штаб разнели Немци током повлачења, велика туристичка атракција, коју посети готово четвртина милиона туриста годишње. Адолф Хитлер је овде провео укупно 800 дана, тако је операција названа Барбароса (напад на СССР) координирана овде, као и многе кључне одлуке у управљању немачком ратном машинеријом. Овде су свој смештај имали и Херман Геринг, Мартин Борман, Вилхелм Кеител и Алфред Јодл. Овде се такође догодио један од најпознатијих покушаја атентата на Хитлера, који је извео Клаус фон Штауфенберг у јулу 1944.
Колико је седишта остало данас? Могу ли се посетити?
– Не много, већина их је уништена, неке сами Немци нпр. Волфсшанце. Међутим, упркос разарању, Волфсшанцеа могу посетити туристи. Од Хитлеровог воза под називом Америка остала су само три вагона, укључујући један вагон за ручање, који се може видети у музеју у Кобленцу. Можете посетити комплекс Риесе у планинама Овл и подрум замка Ксиаз у Валбрзиху и Оберзалзберг са чајницом која је остала на њему. Ту су и тунели за угаљ у Стризову и Степин-Цисзину. Остало су само рушевине или мали остаци обрасли шумом, мада и даље изазивају ужас.
Зашто нас и даље, 75 година након пада нацизма, све то толико занима?
– Уопште није велики проток времена тих 75 година, још увек има много људи који се сећају Хитлера и Другог светског рата. Још увек излази много мистерија које узрокују да је овај период историје прилично жив, посебно у свести земаља као што је Пољска, која је претрпела највеће губитке током нацистичке окупације. Мој деда је био затвореник Аушвица, пуно је причао о овом паклу, за њега се рат практично никада није завршио...
Недавно је прошло 75 година од Хитлерове смрти. Многи извештаји и нови документарни филмови, попут овог, објављени су током ове 2020. године. Да ли је то начин да се сетимо шта се догодило? Да ли мислите да би људска бића могла поново пасти у канџе фашизма?
– Историја се понекад понавља. Верујем да нам управо овакве ствари могу помоћи да спречимо да се прошле грешке понове.
Р. Т. М.
