Иако великој већини његово име и презиме не звучи познато, његово лице излазило је на насловним странама светских часописа, Маринко се смешио са билборда и из излога продавница по светским градовима, а интернет портали препуни фотографија с његовим ликом. Наиме, Маринко је фотомодел и вероватно најтраженији фотомодел у категорији сениора у региону, а на интернету има преко 15.000 фотографија са његовим ликом, иако је тек пре две године ушао у свет моделинга.
Иванчев је родом из Сивца, али је добар део живота провео у Водицама крај Шибеника, док последњих 15 година живи у Новом Саду. Као машинац радио је у ремонтном заводу, а по доласку у Србију био је принуђен да се бави разним пословима, од молера, трговца, агента осигурања, трговца на берзи преко интернета, до директора. Испоставило се да су му сви ти послови, заправо, били припрема за период када је отишао у пензију и започео нов необичан посао где је знање о пословима потребно.
– Сток фотографије обрађују реалан живот и теме из живота и онда изгледам реално у свим тим улогама које добијем на сету, јер ја не морам да глумим. Ја сам све то био. И те моје слике се продају по читавом свету – каже Маринко Иванчев. – До сада сам скинуо преко хиљаду мојих фотографија по разноразним сајтовима, часописима. Буквално нема новина у којима нисам био. Прва моја фотка на стоку завршила је на насловној страни немачког „Билда“, додатка за бизнис. Моје лице на рекламама било је од Јужне Кореје, Кине, Америке, до Лондона, Париза, Рима... Људи ми често шаљу фотографије оданде. Недавно ме звао пријатељ из Италије. Каже ми да умало није страдао на ауто-путу када је прошао поред билборда с мојим ликом на ком рекламирам аутомобиле.
У овом послу обрео се, како признаје, сасвим случајно. Пријавио се на интернет страницу „Статисти“ и статирао у три популарне серије: „Вере и завере“, “Санта Мариа делла Салуте“ и првом серијалу „Сенки над Балканом“. Захваљујући својим фотографијама на том сајту за статисте, контактирао га је пар фотографа који су хтели да им буде фотомодел.
– Један од услова био је да имам браду. А ја сам браду ретко кад пуштао. Нисам знао ни шта је сток фотографија. Супруга и ја смо били скептични. Ипак, почнем ја да пуштам браду, али после 15 дана почела је да ми смета, сам сам себи био никакав, жена ми је приговарала, „на шта личиш„, а понуђена цена учинила ми се неисплативом. И одбио сам. Ипак, они су били упорни и два месеца касније ступили су лично у контакт са мном. На крају сам ипак прихватио позив из радозналости. И тако је све почело – присећа се наш саговорник.
Неколико сетова фотографисања у разним ситуацијама донело му је и пристојну своту новца за пензионера у Србији, али и прилику да путује ван граница државе. Са супругом Мимом тако је отишао у Солун где су се фотографисали у разним ситуацијама. Три године трајала је та сарадња. Поред својих послова, ово је била прилика за додатну зараду, али их није интересовало где завршавају те фотографије, нити су имали прилику да их виде. Све док им се са истом понудом није појавио нови фотографски пар који их је фотографисао и послао им снимке.
– Био сам сам одушевљен, нисам могао да верујем да смо то Мима и ја. Јако ми се допало и на Инстаграму сам отворио налог и поставио фотографије. Повезао сам ту објаву и с Фејсбук налогом. Ођедном је почео месинyер да ми луди. Стизали су ми захтеви за пријатељство и поруке са молбама за фотографисања. Већ то вече, за два сата како сам поставио те фотографије, имао сам заказано 15 дана унапред сетове фотографисања – наводи Иванчев.
Те прве године, 2017. имао је око 150 „шутинга“. И то, како каже, лудило, траје пуне две године. Сад има 10 до 12 снимања месечно, али интересовање не опада, јер се мало људи његових година бави овим послом и задовољава строге критеријуме, па је увек тражен. Како наводи, није баш чест случај да људи у његовим годинама тако изгледају, имају све зубе и добре су физичке кондиције. До сада је сарађивао са више од 70 фотографа. Брада која му је у почетку сметала, постала је његов заштитни знак.
– Мени је брада све донела. Да нисам пустио браду, остао бих анонимус. Ипак, није само брада важна и физички изглед. Овде без глуме не можете опстати. Ако не знате да покажете емоцију врло брзо одете у заборав, јер те се фотке не продају. Свака емоција мора изгледати реално. Рецимо, кад треба да се смејем на снимању, ја се смејем наглас. До сада ми се није десило да фотограф буде незадовољан мојим фоткама. Јер ако те људи плаћају, онда мораш нешто и да им даш – истиче нас саговорник.
Маринко наводи да генетици припадају заслуге за његов физички изглед, али и здравствено стање, јер је последњи пут био болестан 1984. године, када га је грип оборио у кревет па је Зимске олимпијске игре у Сарајеву одгледао преко телевизора. Једе све, па и храну која се убраја у нездраву, али свакодневно вежба.
– Свакодневно супруга и ја идемо у теретану. Тако је већ годину дана и тако ћемо практиковати докле год будемо мрдали – закључује Маринко Иванчев.
Александар Савановић
