НЕНАД ЈЕЗДИЋ, ГЛУМАЦ  Срца су нам отврдла па не видимо најближе

Филм „Викенд са ћалетом“ Мирослава Момчиловића донео је на биоскопска платна причу о Кашики, београдском криминалцу који због сазнања о болести проводи викенд са сином из претходног брака, којег није видео пет година.
 Nenad Jezdić, glumac  Foto: MegaCom
Фото: Ненад Јездић, глумац  Фото: MegaCom

У тој комедији са елементима драме отац, којег игра глумац Ненад Јездић, покушава да по убрзаном курсу утисне у сина све оно што он сматра важним за живот и преживљавање на улици, али истовремено и да из дечака истисне све оно што је по његовом мишљењу слабашно и девијантно. На премијери филма у новосадском биоскопу Синеплекс Променада, разговарали смо са глумцем Ненадом Јездићем и на почетку интервјуа га упитали да ли је породица као институција данас нападнута и да ли то овај филм и описује.

– Људе који су верни и устројени породици не може ништа да угрози. Породицу нападају, али прави породични људи породицу чувају. Ја гледам да будем прави породични човек. Бар се борим, верујем у то и стремим ка томе. Породица је ствар љубави. Однос људи једних према другима је ствар љубави, поверења, ширине и толеранције. То су категорије у којима сви заједно треба да тражимо утеху. А породица као таква јесте угрожена и то највише нашим лагодним односом према врлини љубави и давања. То је нешто што мора да се да, да би се добило, а ми кроз овај филм управо и постављамо то питање. Доводимо у сумњу читав један живот једног турбулентног и јаког карактера. Постављамо питање шта је главни јунак дао да би добио, а није уистину дао то што је морао да да као отац, а поготово није дао као супруг. Али је довољно рањив и чежњив, размажен да хоће да то прими и да хоће да ту ствар у једном јако кратком временском периоду надомести, што је наравно немогућ – рекао је за Дневников ТВ магазин глумац Ненад Јездић.

Да ли је та рањивост главног јунака оно што издваја ову улогу у односу на остале из можда сличног опуса које сте до сада играли?

– Јесте, играо сам људе са мањком интелектуалних и моралних својстава, али су и моје школовање на академији и рад у позоришту и те како оплеменили моје неке глумачке задатке и пориве. На филму никад нисам играо овакву улогу и тако је систематично промишљао као ову. То сам успео захваљујући добром оку и уху које Мирослав Момчиловић има за писање. Он је пре свега један врло интелигентан писац, зато што не пише на силу неке назови фикције. Овај филм јесте фикција, али је она узоркована оним што јесте наше окружење. Ово је по мом мишљењу један баш веродостојан документ и узорак могућег и стварног живота. И ово је парадигматична прича. Постоје родитељи који нису Кашика и нису криминалци, али постоје и они који су тврдог срца. Бити тврдог срца, то је неприродно стање човеково. Ово је мало прича и о тврдим срцима, а нама су захваљујући том егоизму, уживању, лакоћи, једноставности живота и баналности која нам се проповеда, срца отврдла и не видимо најближе поред себе. И морамо да поставимо питање, макар ми емоционално зрели, шта је то што остављамо онима који иду иза нас и шта ће они оставити.


Људи воле интриге

Гледамо вас и у серији „Државни службеник“, како вас је дочекао тај пројекат и како вам се свидела идеја да се снима један пројекат о тајним службама и људима из сенке, какав до сада код нас нисмо гледали?

– Морам вам рећи, али опет истине ради, и то је потребно, и то је врста и жанр. И то неки људи воле да гледају. Ја нисам претерано љубитељ тих крими прича. Мени је то инспиративно и занимљиво. Питање је колико је прича ове серија уопште фикција и колико су дешавања могућа. Делује ми да је то облик серија од преко, који је преточен у наше околности. Зато је и интригантан и занимљив. То је прича о тајним службама, договорима, људима из сенке, оним невидљивима, који стварају јавно мњење, онима који утичу на нама видљиве ствари. Не верујем претерано у теорије завере, мислим да се нашем друштву доста тога стихијски догађа, не тако срачунато, не тако планирано. Али ми је занимљиво колико су се људи навикли на интригу. И пре су Нушић и други стари писци имали неке карактере који изразито много воде рачуна о туђим судбинама, тајнама, животима, поривима, слабостима. Ми сада имамо поједине успешне телевизијске пројекте, који, када мало загребеш по површини и зађеш у суштину заправо јесу аброви, интриге и то људе додатно иритира (смех) и држи их везане.


Кроз филм се провлачи и питање шта нам друштво намеће, шта неко треба да буде или шта би било добро да је. Колико смо као друштво томе допринели?

– Не верујем да су лоша времена и да је друштво лоше. Ја сам се као тинејџер кретао и у изразито лошем и у изразито добром друштву, али као човек сам се увек трудио да видим где сам ја у тој причи, где је моја љубав и шта је то што ја могу да урадим. Никад ме нису занимале ствари које други раде, јер ако сам као сви други онда сам у некој хорди статиста, неких људи који по задатку раде неке ствари. То би поготово млађи људи требало да освесте - да они статирају у својим животима, можда неправедно, а можда и зато што им је неко рекао да тако треба. Увек треба радити оно што јесте сведочење љубави и давања. Мора се дати да би се добило. Наш народ уме да буде баналан. Један сељак ми је једном рекао: „Јездићу, мораш мало да опустиш шаку да би нешто ушло у њу, шта си се стегао тако грчевито“ (смех). Рекао ми је да отворим срце, па ће у њега, можда нешто и да уђе.

Недавно сте, тако, отворили срце за један нови пројекат, па ћемо вас ускоро гледати у посебној улози у серији „Камионџије 3“. Каква су ваша искуства и шта мислите о снимању приче о новим камионџијама?

– То није никакав римејк! Оно што је заоставштина и што је тестамент тог пројекта ми ћемо и да користимо - у смислу уводне нумере. Та се прича само наслања на различитост коју та два карактера имају. То је исто једна јако лепа прича о пријатељској и пословној љубави и поверењу. Да се два тако различита карактера и дијаметрална живота саставе и да нађу заједнички емоционални интерес.

А јесу ли животни путеви нових камионџија исти, слични или тотално различити од старих? 

– Слични! То је, ипак, настало из пера истог писца. Он је то назвао „Камионџије 3“. Наравно, ми смо апсолутно свесни великих имена Павла Вујисића и Миодрага Петровића Чкаље. Нисмо скрушени, нема нико тапију на тај однос два карактера и различитости живота. Они имају тапију на своје ликове који су недостижни, који су величанствени. Они имају тапију и они су постали и легат, телевизијско наслеђе за сва времена и ми никад нисмо ни помислили да можемо, не дај Боже, да то нешто поновимо (смех). Ми смо само инспирисани том причом, дали неки нови живот. На крају крајева, ако људе, па и неке млађе генерације, заинтересујемо додатно за старе камионџије, опет смо успели.

Владимир Бијелић

 

 

EUR/RSD 117.5618
Најновије вести