Нисмо ни свесни њеног значаја јер је прва асоцијација коју нам изазива, нешто ситно, а самим тим у нашим главама, великим дабоме, то је аутоматски нешто мање важно, сасвим небитно. Џаба све изреке које ситнице сматрају основним чиниоцима живота, ми се људи понашамо као да су изреке тек тако измишљене, а не да свака од њих садржи вишевековну мудрост једног народа.
Ситнице чине живот, као што капљице воде чине океан. Шта би се десило када би неко, само зато што су сићушне, те капљице прогласио небитним? Ма да, шта ће нам капљице уопште, ако нису важне, можда ни не постоје? Ала бисмо се зачудили када бисмо се колективно договорили да капљице не постоје! Само бисмо се једонга дана пробудили без воде у рекама, морима, океанима... ма шта пробудили? Ако је највећи део нашег тела састављен од воде, не бисмо се ни пробудили, јер ни највећег дела нас не би било... Или рецимо да атоме као сићушне, нашем оку невидљиве честице прогласимо неважним, јер у својој уображености супериорне врсте на планети Земљи каквом себе сматрамо, могли бисмо умислити да све оно што голим оком не видимо просто не постоји. А атом је основна честица, тачније најситнији делић неког елемента који има особине тог елемента. Та материја коју чине атоми, не би ни постојала да нема атома, као што мора не би било без капљица и као што живота нема без ситница, да се вратим на почетак приче. Сада је већ мало јасније зашто су ситнице у ствари крупнице. Када желим да променим неке крупне ствари у свом животу, неопходно је да кренем од ситница.То су оне мале, свакодневне, готово неприметне ствари, активности и одлуке које спроводим из трена у трен и које се уклапају у веће гомиле сличних ствари, активности и одлука и чине градивну материју моје стварности. Не морам да разазнајем сваку капљицу у океану, али би требало да имам свест о томе да свака капљица има своју улогу у њему. Не морам да размишљам о сваком свом кораку, али би требало да будем свесна да ме сваки некуд води и да без корака нема ни путовања, а још мање циља на који желим да стигнем. Могу да маштам о великим циљевима данима, месецима, годинама, али ако не предузмем кораке ка њима, ништа нисам учинила. И најситнији корак се рачуна, јер много ситних корака воде ка циљу сигурније него ниједан крупан. Јесте, ово звучи као крилатица Грунфа, оног лика из стрипа Алан Форд, али је тачно. Баш као свака Грунфова мудролија.
Нико није довољно велики да дозволи себи да занемарује ситнице. Ако занемаримо оне најмање као што је рецимо удах, убрзо бисмо престали да дишемо, ваљало би да то бар повремено освестимо. То што дисање „ради“ и кад га нисмо свесни, вероватно је милост мајке природе да се временом сви не погушимо, јер волимо да ствари узимамо здраво за готово. Свакодневна свесна захвалност за све ситнице које живот значе, учиниле би и тај живот потпунијим, вреднијим и смисленијим. Било да је то удах, ситно добро дело, осмех, или утешна реч, све се рачуна у драгоцене кораке на путу ка радоснијем животу.
Нина Мартиновић Армбрустер
