Нинине мустре: Сунце и облаци

Покушавајући да искористим сваки тренутак да накупим Сунчевих зрака у свом телу, ових дана посматрам борбу Сунца и облака и свако мало радознало подижем поглед ка небу, да се уверим да ли ће Сунце ускоро да се појави.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

У тој учесталој активности, почињем да примећујем како се стално обраћам Сунцу, тражећи од њега да се појави, да изађе, да провири, молећи га да не залази, да се не скрива и постајем свесна колико је то бесмислено, јер није Сунце то које се скрива, него га ја не видим од облака који га заклањају. Постајем тако свесна и других прилика у којима тражим решење на погрешној страни.

Сунце сија, па сија. Оно је увек ту, спремно да својим зрацима безрезервно даје живот свему на овој нашој планети. Оно не пита ко је заслужио светлост, а ко није, не занима га шта ћемо ми са том светлошћу да учинимо, како ћемо да је искористимо. Оно има своју сврху и живи је непрекидно и потпуно. Облаци су ти који га сакрију, а ја увек кажем да се оно сакрило иза облака.

Иста мустра се понавља у тим другим приликама које почињем дубље да разумем. Окривљујем живот да је у многим ситуацијама непрведан према мени, а заправо живот је такав какав је, а моја уверења о томе какав би требало да буде стварају тај осећај неправде. Верујем да ме неко или нешто спречава да учиним нешто што желим, а заправо ме у томе спречавају моја дубоко укорењена уверења која ми стварају блокаде, а то се онда манифестује тако да не успевам да спроведем своје планове у дело.

Једна од тренутно актуелних тема која ме тишти је раздор који се осећа на сваком кораку. Супротна гледишта, уверења и схватања су толико удаљена једна од других да сваког тренутка очекујем пуцање, јер то су само две стране једне те исте стварности коју растежемо до бесвести. На сваком крају налазе се дубоко укорењена уверења и свака се страна држи својих тако снажно да од упињања у намери да их одбрани нема снаге ни за шта друго, а посебно не за признање да свако има своју истину и да је могуће живети у хармонији једино ако свакоме допустимо да живи ту своју истину.

То како нападамо једни друге, све ме више подсећа на то како ја нападам Сунце зато што се скрива иза облака. Тако се и ми „скривамо“, свако иза својих уверења да живи сопствену истину и на жалост ту се не заустављамо, него оне који имају другачија уверења нападамо. Хоћемо да их уверимо у исправност сопствене истине.

Имам осећај да је истина попут Сунца. Она постоји таква каква јесте, она безусловно подржава живот, постојана је и потпуна. Наша уверења, базирана на фреквенцији у којој живимо, на фреквенцији љубави или на фреквенцији страха, попут облака то Сунце, ту истину заклањају и ми је онда другачије видимо и другачије тумачимо. Штета је што се због свега тога тако безумно делимо, јер подељени смо слаби и постајемо жртве у овом рату енергија. Једини начин да опстанемо је да се освестимо и у љубави ујединимо, па да облаке растерамо и у истини се окупамо. Сунце увек сија, само ми још да научимо да га увек видимо.     

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5833
Најновије вести