Нинине мустре: Сврха

Питање животне сврхе једно је од оних о којима се често промишља након великих преокрета у животу, а поготово након неких разочарења, када изгубимо драгу особу, посао, или нешто треће што нам је значило и испуњавало нас и што смо доживљавали као део наше животне сврхе.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

И сама сам доживела тренутке када сам се питала: „Чему све ово и зашто уопште да наставим да живим?“ Неким чудом, живот је увек побеђивао. Када сада погледам иза себе, шта год да ми се дешавало, било је драгоцено искуство, колико год да је било болно. Како су се немили догађаји понављали, тако сам била све захвалнија на тренуцима у којима сам доживљавала срећу и све сам јасније увиђала да је живот сам себи сврха. Да, наравно да постоје одређени дарови које сам на рођењу добила, а моја интересовања указују на то које дарове да развијам, јер је увек оно у чему највише уживам, а што истовремено служи на корист и другим људима заправо оно чиме би требало да се бавим. Шта год да ми у одређеном тренутку причињава велику радост, то је у том тренутку моја сврха. Њена највећа  вредност је у томе што не зависи од околности нити од других људи. Зависи искључиво од мене. Још важније од тога је да је живот сам себи сврха. Дошла сам на овај свет да откријем љубав и лепоту у сваком аспекту живота, ма како он изгледао на први поглед. Понекад баш и упркос нежељеним околностима, када потражим лепоту у тренутку у којем живим, све се промени. Ухватила ме тако неки дан велика туга због немоћи једне мени драге особе. Након компликоване операције, све је боли и опоравак је тежак и дуготрајан. Једног јутра устала сам са тим мислима у глави и то је покренуло читаву лавину сличних мисли, о пролазности живота, о мучењу и великом болу кроз који пролазе сви људи и питала сам се зашто мора баш тако да буде. Било ми је све лошије, и до поднева сам била сва у црним мислима, унапред оплакујући све драге људе које ћу изгубити временом. Очни су ми капци натекли, плућа се смањила, једва сам удисала, а срце се у грудима некако скврчило и укочило. А онда сам угледала трешњу са раскошном крошњом, свом у цвету. Пришла сам и дубоко удахнула њен слабашни, а тако леп мирис и замислила како ће се цветови ускоро претворити у сласне, црвене плодове. Каква промена расположења! Изнененада је све изгледало другачије. Дошле су до мене речи које сам негде  прочитала, а њихова порука гласи: „Бол је у овом животу сигурна, а патња је ствар избора.“ Хвала милој трешњици на поруци која је захваљујући њеној лепоти стигла до моје свести. Да, сви осећамо и тугу и бол, али ако им се у потпунсти посветимо и предамо, тек тада почињемо да патимо, а то не морамо. Лепота живота која се огледа у свему што нас у природи окружује, јасно ми ставља до знања да је управо њено примећивање и у њој уживање, сврха због које сам и добила овај живот на поклон. Не би било у реду да га траћим на патњу.

Нина Мариновић Армбрустер

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести