А рођен сам варљивог лета 1968. године кад су биле сунчеве пеге, револуционарне планете и кад је Славко Штимац месио Јагодинку Симоновић. Ово лето ћу памтити као и сва друга, попут оних из деведесетих година када сам због санкције и изолације могао да идем само на црногорско приморје и да знам све хитове „турбо фолка”. Сад више не можемо у Монтенегро ни здравствено, ни идеолошки.
Ко посвађа два ока у глави кад су телевизијски програми две државе тако идеолошки разуличити... Гори море, топе се планине. Да ми је неко рекао да ће главна асоцијација на лето да ми буду лубенице, не бих му веровао. Одмах се сетим Џеја Рамадановског и његовог легендарног спота у којем је на пијаци у којем се певала „Лубеница”, а Џеј играо као Мајкл Џексон. Од овог лета неће бити ничега сем лубеница, море заборавите. Могу само да иду богати како би нам мало дизали притисак и нервирали нас на друштвеним мрежама. Наравно, ту генијалну песму могли су само да напишу Марина и Фута. И то је био један од последњих снимака Телевизије Сарајево пред слом и рат.
А кад се само сетим сарајевске поп рок школе песама „Бијелог дугмета”, „Индекса”, Здравка Чолића, групе „Амбасадори”. Сад Џеја не смем да гледам у интервјуима. Толико се у његовом гласу и изгледу види шта смо све пропатили у последњих тридесет година. А Марина какве песме је писала... као да их је посветила Оливеру Драгојевићу - „Недеља”, „Угасила си ме”, „Упалите за мном свеће”. И, помислим, шта ће нам мораторијум на два месеца, па ми имамо мораторијум на бољу будућност од краја серије „Бољи живот”. Само тада смо веровали да има нека нада ако Лидија Вукићевић успе у свом браку с Далматинцем, Аљошем Вучковићем. А Борис Дворник се толико трудио да има београдску снајку.
Можете да репризирате „Бољи живот” до бесвести, а њега нема. То се види у шемама нашег јавног сервиса. Колико пута до сада су репризирали „Село гори, а баба се чешља” и Шојића и „Белу лађу”. Драган Бујошевић се, ипак, паметно сетио да пред изборе новог генералног директора не пушта „Отписане”. То нам је било у претходном ванредном стању. Шоу-биз емисије су масовно извештавале како су Банета Видаковића ухапсили због поседовања наркотика. И од тога је направљено светско чудо, као да се бело није ваљало још од Ипета Ивандића. И као да Милић Вукашиновић није испричао како му је страдала ћерка. Једноставно ово је страшно што гледам на телевизији. Неко је у пороку, него се угојио десет кила. Једино ме је одушевила Зорана Павић како је фантастично смршала и како је бранила свог друга и пријатеља Банета. Психолози кажу да су за медијску тортуру коју преживљавамо, ужасне вести, депресију, панику потребни вентил или бекство. Тако пролазе старије генерације. Умро је Перо Златар један од највећих уредника ревијалне штампе човек који је направио „Студио” сјајан часопис о телевизији. Оно што је најважније, Перо Златар је био диван човек, велики професионалац.
Сазнадох да ће да се ускоро снима филм о Силвани Арменулић и Томи Здравковићу у продукцији Драгана Бјелогрлића и Жељка Јоксимовића. Права тема - „Дотакли смо дно живота”. Дивим се Марини Туцаковић како је храбро проговорила зашто је добила рак и како се борила. То је одговорност јавне личности да, без обзира колико је болно, проговори о тешким породичним трагедијама и о томе како је победила болест. Такве нам емисије требају - да будемо искрени. Само нам је требала корона.
Ово је година короне, респиратора, ужасне вербалне агресије. Медији би морали да смисле програмске шеме ако мисле да спасавају овај народ уместо бенседина. Спрема се школа на даљину, али нама треба и психолошка помоћ на даљину. Потребно је само пожелети кап весеља, угасити вести и наћи неки леп филмски програм с лимунадама. Телевизија је показала колико је још битан медиј, сви се бију око ње. Корона је само показала да нам нема спаса ако не носимо маску, ако и даље нема вакцине и правог савета. Гарантујем, вакцина ће да се направи, геополитичка ситуација ће да се среди, али шта ће бити с нама који смо ову годину бацили на ђубриште? На то питање чак ни Си-ен-ен ни Би-би-си нису моги да пронађу одговор. Ако је то тако, мало је глупо да тражим одговор док „Село гори, а баба се чешља”.
Александар Филиповић
