Да шеф уме да зглајза видели смо на Првој српској телевизији. Победу првог српског Мастершефа Тање Симић засенио је бес великог броја гледалаца који су, сматрајући да је другопласирана Анамариа Бабичковић оштећена приликом оцењивања, затрпали друштвене мреже негативним коментарима на рачун такмичења, победнице, али највише једног од чланова жирија Бранка Кисића. Ресторан члана жирија био је нападнут лажним рецензијама. Као и увек, у Србији се поново повео рат, па је један светски формат добио етикету српске мућкалице.
Мени је много забавнија емисија „На вечери код...” на РТС-у, где се показује и доказује да различите личности које се не би среле у некој другој емисији могу сјајно да функционишу и то је један од најзабавнијих формата приватне продукције коју је купио Јавни сервис. И нису омашили. Ја сам човек који памти само рецепте Стеве Карапанџе и стил вођења Оливера Млакара.
Ко год је гледао емисије Велимира Дејановића на РТС-у, знао је како познати „кувају срцем”. Исто тако је и код сјајног Слобе Стефановића који је био одличан и на Новој ТВ и на К1. Све после тога је фаст-фуд.
Али, зато, патим што више немамо „Твоје лице звучи познато”. Тренутно се на телевизији Нова у Хрватској емитује серијал који је и код нас имао успеха у продукцији „Emotion”. Сећам се да су ме три пута звали да учествујем и наговарали ме да идем. Мислим да сам направио животну грешку што нисам прихватио пошто сјајно имитирам рад кукова Секе Алексић, добро имитирам Здравка Чолића и умем да будем Јосипа Лисац. Нисам Мићко, али могу да добро имитирам и друга Тита и Слобу Милошевића.
Елем, певач Ален Бичевић и његова имитација Александре Пријовић напрасно су ме довели до тога да постанем фан једне њене песме. Начин на који је он извео Пријину песму „Дам, дам, дам”, делиријум публике и улазак српског народњака на мала врата на једну хрватску комерцијалну телевизију, где се то не пушта, само показује како шоу бизнис има своја правила. Биле су ту и сјајне имитације Лепе Брене и Мише Ковача других кандидата. У односу на ћирилично издање емисије „Твоје лице звучи познато”, латинично, хрватско, мање је сведено на светло, а костими нису толико карикатурални као код нас, али у питању је истински забавни програм који ме тера да гледање политичких емисија у недељу увече оставим у фолдеру „одложено гледање”.
Ова верзија програма „Твоје лице звучи познато” велики је седатив за добру енергију и добар почетак радне недеље. Да ми је неко рекао да ћу ићи улицом и да ћу имитирати Алена и да ћу се смејати увек кад погледам његов наступ не бих веровао... То је харизма кад један мишићави мушкарац из теретане уради имитацију која се памти. Није то онај стари штос из филмова са Мерилин Монро или кад Горан Стојићевић пева „Карамелу” Зорице Брунцлик.
Српска верзија „Твоје лице звучи познато” је ишла на таблоидност и провокацију, па сетите се само наступа Неде Украден или Ане Кокић. Тако да сваки лиценцни формат зависи и од учесника и од концепта. Тако је исто и са телевизијским емисијама. Зна се ко је уредник, а ко је презентер. И тачно се види ко је мајстор, ко је велемајстор, ко је приправник и ко је ту у пролазу. Вратите нам формате које смо волели. Вратите „Пирамиду”, „Караоке обрачун”, оживите „Хит месеца”. Па не морају све да буду рокери. Ето, Марија Шерифовић има одличан албум који се нон-стоп врти на радију. Вратите душу телевизији.
Александар Филиповић
