Телевизије нису стигле, у променама својих програмских шема, да се сете свих тих великих људи јер вести иду невероватном брзином.
Отишао је у сну, како каже мој некадашњи колега са БК телевизије, Игор Спасов. Иако је био познат по томе да је пратио црну хронику и радио култну емисију „Позовите Б92” то је човек који је имао увек лепу реч за младог Лалу који је дошао да се бори за каријеру и рејтинг на националним фреквенцијама. Ретке су такве колеге, које пошаљу СМС поруку и подршку. Отишао је Зоран Модли легенда и диџеј, плус човек који је много тога знао као пилот. Десимир Станојевић Деско испраћен је без најављене комеморације јер је кренула забрана масовног окупљања… Ето, никако да постанемо срећни људи, сем у честим репризама тог програма посебно кад је ратно стање или бомбардовање. Ђорђе Желчевски је такође преминуо, памтим га по дивним песмама које је певао са својом супругом и по „Скривеној камери’’ на Трећем каналу које је радио колега Драган Гулић. Зденка Вучковић иако је препевала песму Глорије Гејонор „Преживећу’’, остаће у нашем детињству кроз сећање и песму „Тата, купи ми ауто, билицкл и ромобил” коју је певала са Ивом Робићем. То је део детињства моје генерација из ЈРТ Мреже… Остао ми је и несуђен интервју који сам договарао са сјајном певачица севдалинки Бебом Селимовић чија би најпознатија песма „Плачем ја, плачеш ти” најбоље описала ситуацију. Опростили смо се и са нашом Љиљаном Петровић, женом са гитаром, првом представницом Југославије на „Песми Евровизије” далеке 1961. године с песмом Јожета Прившека на текст Мирослава Антића „Неке давне звезде’’. Љиља ми је посебно драга зато што је моја прва гошћа. Био сам почетник тада у „Новосадским разгледницама” и она ми је далеке 1994. године запевала „Не играј се ветре мртвим лишћем’’. То је после и трасирало мој пут да почнем да радим емисију „Евергрин одисеја’’.
Посебно тежак је био и одлазак Неде Арнерић. То је дива која је имала велику личну депресију али је увек на коректан начин комуницирала са медијима. Кроз њену патњу видео сам емоције свих усамљених жена, а гледајући у дигиталној верзији филм „Ко то тамо пева’’ могао сам само да схватим да се на Балкану нажалост ништа није променило. А онда је у вечност отишла још једна фантастична глумица Семка Соколовић Берток, коју знамо као фантастичну социјалистичку самоуправну директорку из филма „Мајстори, мајстори” и тетку из Босанске Крупе, Штефице Цвек, која је била пуна анегдота у култном филму „У раљама живота’’. Семка је била ходајућа харизма.
И за крај отишла је и једна краљица треша, Милица Остојић познатија у јавности као Мица Трофртаљка, симбол подкултуре. А опет редитељ Срђан Драгојевић је вешто ову певачицу користио за своје филмове и сви се сећамо њених рола и „ћуне пионирске’’и сви смо се смејали на текст њених хитића „И лабави уме да забави’’, „Даворике дајке” и „Држ се ћеро тврдог курса”. Можда вама изгледа бизарно да помињем Мицу на крају овог некролога. Али ствар није патетична. Не стижемо ни да отпратимо ко је све отишао са јавне сцене јер су нам медији пуни полусвета за које је Мица Трофтаљка институција.
Смрт јесте стравична ствар али неке личности имају могућност да буду бесмртне јер постоји њихово дело. Данас смо се сетили таквих. У времену толиког преноса смрти због короне морамо схватити да људски живот има велику вредност. Стога читајте ТВ магазине, гледајте телевизију и останите код куће.
Александар Филиповић
