ОКОТВОКО Змије у пешевима и телевизијски диносауруси

Министарство за културу и информисање и Министарство за рударство и енергетику предложила су да такса за јавне сервисе Радио телевизија Србије и Радио телевизија Војводине, која се плаћа путем рачуна за струју, буде повећана са 150 на 220 динара.
Ivana Vujanov Nova fotka
Фото: Dnevnik.rs

Овај предлог обелодањен је на седници скупштинског Одбора за културу и информисање, а у образложењу је истакнуто да је цену ТВ претплате неопходно повећати јер су се, од 2014. године, када је цена последњи пут мењана, повећали трошкови живота.

Није се мењао ни квалитет програма, осим нагоре, кажу незадовољни гледаоци – невољни претплатници. А вала нам је и живот појефтинио. Цене високе, а плате мале, па ништа не помаже Радио телевизији Србије што нам је у последњих месеци понудила и коначно прилично гледану ТВ серију, појачања у Јутарњем програму и много хваљену прославу 60 година Јавног сервиса. Кад треба завући руку дубље у џеп, свима змије спавају по пешевима. Ако пешеве, тојест капуте, уопште и имамо на ову скупоћу.

Питање висине претплате отворено је, па може се рећи и више деценија, а ова земља пролазила је кроз разне фазе у развоју претплатничког односа с Јавним сервисом: од опуштеног плаћања-неплаћања, преко бојкота и утеривања страха неким базним станицама с антенама, муњама и громовима којима су хватали непослушне гледаоце, до обећања да претплате више никад неће бити, стигли смо до намета на РТС као цивилизацијске тековине.

И заиста, кад се боље погледа, готово да нема уређене државе која своје грађане на неки начин не обавезује да плаћају за задовољство да користе услуге једног или више медија: новина, радија, телевизије, сајта, или свих заједно. Ово, пак, и није неко образложење када се зна да смо од уређене државе далеко поприличан број светлосних година, нарочито када је Јавни сервис у питању, а да је питање квалитета приказаног на РТС-у периодично на тапету готово исто толико дуго колико траје расправа о оправданости ТВ намета у Србији. Не треба заборавити да Јавни сервис годинама не испуњава обавезе везане за садржај произведеног и емитованог програма, остављајући на маргини дешавања дечји, образовни, научни и верски програм који се, нажалост, мери у промилима. Кад се томе дода да на РТС-у одавно више немамо национална спортска првенства ни у великим, а камоли у малим спортовима, јасно је зашто се просечан гледалац пита зашто би, побогу, плаћао толики ТВ намет.

Из ове рачунице не треба избрисати ни потпуно одсуство воље да се испуни зацртано и обећано када је рационализација пословања у питању. Не мислимо притом само на проширење понуде у високој резолуцији, из које је неправедно избачен Трећи канал, нити на чињеницу да за наше паре РТС производи програм на специјализованим каналима – које могу да гледају само Телекомови ИПТВ претплатници, и то они који плате РТС-ов пакет услуга. Мислимо и на ону праву рационализацију, која је само успела да устоличи телевизијске диносаурусе који свраћају на телевизију да покупе новчани кајмак, док су они млади, вредни и пуни идеја с рада на одређено време пребачени на онај хонорарни или, још горе, волонтерски.

Систематизација и рационализација ионако потичу од латинског, мртвог језика, па што да им РТС ремети тај вечни починак?

Ивана Вујанов

 

 

EUR/RSD 117.9446
Најновије вести