У нових 14 епизода гледаоци ће пратити најбоље радне акције које су Тамара и њена екипа реализовали претходних неколико месеци у енклавама на Косову и Метохији, где су помогли 13 породица и обновили једну основну школу. Тамара је ову сезону најавила као најемотивнију, а у интервјууу за Дневников ТВ магазин открила је да ће емисија задржати свој концепт на новој-старој адреси.
– Ова сезона ѕе знатно разликује од свих осталих јер смо некако отишли даље - у енклаве на Косову и Метохији. Јужно од Ибра дуго ниједна телевизија није снимала на такав начин као ми. Четири месеца смо боравили у српским општинама јужно од Ибра. Људи генерално географски не знају где се оне налазе, колико их има и како заправо наши људи доле живе. Материјал је ексклузиван у том смислу што ће гледаоци нека села и делове Косова и Метохије видети први пут на такав начин.
Претпостављам да је онда управо то и био највећи изазов за вашу продукцију ове сезоне?
– Организацијски је било веома тешко - прелазак робе преко административног прелаза Мердаре, једна одређена врста тензије под којом ти људи живе, снимање локација, дозволе, дупли органи свега и боравак уопште доле. Мислим да је организацијски то био невиђени подвиг, али било нам је лепше, слађе и лакше јер смо видели такве лепоте да нам је свака епизода била као мала победа. С друге стране, дешавало се да нам лимари буду косовски Албанци и да смо дивно сарађивали са људима који су нам тамо давали машинерију. Стварно смо имали једно невероватно искуство доле.
Како је дошло до тога да се ваша емисија поново емитује на Првој телевизији, на којој је она и почела свој живот и зашто је више нећемо гледати на РТС-у?
– Разлог је јер Јавни сервис као радиодифузна агенција подлеже врло строгом Закону о оглашавању у електронским медијима, који је донесен 2016. године. Били су врло ригидни и строги, не због тога што су тако хтели, него због РЕМ-а. Имали смо велике проблеме из године у годину, а, иако је наша емисија једна дивна хуманитарна акција, њен озбиљан саставни део су и наши спонзори, без којих акције не би биле могуће. С обзиром на то да нисмо могли да их пласирамо на начин на који смо то могли некада на комерцијалној телевизији, као што је то Прва телевизија, из године у годину све је теже било настављати сарадњу, а да сви буду задовољни. Враћам се на комерцијалну телевизију, од које смо и кренули, само што сам сада продуцент своје емисије, а пружили су нам много боље комерцијалне услове, којима ће сви бити задовољни.
Шта мислите да мора да се промени у уверењима породица да би промена коју они доживе током само неколико дана опстала и направила заиста важан помак у њиховим животима?
– Кастинг је најтежи део наше акције, заправо. Ми и бирамо породице којима мало треба, које већ имају промењену свест у глави да радом треба да им буде боље. Неко је имао несрећну судбину па није могао да живи у условима и себи обезбеди минимум нечега. Некада имамо стварно врло тешке случајеве, које хоћемо да погурамо бољим условима живота, али суштински, бирамо породице за које смо 95 одсто сигурни да ће после неколико година, када их сретнемо или видимо, да ће њихова кућа и даље да буде тако добра и да им је само нешто мало било потребно да им буде лакше. Генерално, сиромаштво у нашој земљи зна да буде наслеђено. Људи не знају да живе другачије, а ми бирамо афирмативне породице.
Ако се изузме чињеница да је ова емисија ваш посао, колико овај пројекат греје вашу душу и да ли бисте нешто слично радили и да нисте пословно фокусирани на хуманост?
– Ма сигурно бих. Филантропија вам уђе под кожу. Ја бих, када бих била богатија, само просто више радила на том аспекту хуманости. С тим у вези, ми смо коначно и основали прво удружење грађана „Тамара Грујић за сигуран кров над главом” које желимо да једног дана прерасте у фондацију која може да буде самоодржива, да има запослене и већ бирамо пројекте и радимо их. Већ смо реновирали једну школу на Косову и Метохији управо преко удружења. Имамо још пет пројеката доле, за које ћемо током септембра да скупљамо новац. Идеја је да то удружење прерасте у фондацију. Једног дана, на крају крајева, када моја ћерка Ленка крене у школу, мораћу да престанем да снимам ову емисију, неће бити могуће да будем на терену са њом. Мораћемо да се стационирамо у Београду или где већ будемо живели, али желим да удружење, односно будућа фондација, настави да функционише докле год будем жива и будем могла да помажем.
Загрљај, чини се, у вашој емисији понекад каже више него реченица. Колико је та размена енергије са породицама којима реновирате дом помагала вама у неким вашим тешким данима?
– Неопходна је. Можда то није добро да кажем, мада не можете од тога да побегнете, али ми смо се највише грлили, чини ми се, током пандемије и ванредног стања (смех). Ми се толико грлимо и љубимо са непознатим људима на дневном нивоу да је размена енергије оно што нас чини и што држи атмосферу у самој екипи. Моји мајстори се између себе зову срце. Ми се тако тепамо и зовемо. Такву љубав смо изградили ваљда од те силне енергије, сви ми међусобно. Љубав је основа без које ми не можемо да функционишемо. Не би се издржало другачије, то је озбиљан темпо. Седам, осам месеци сте на терену, припреме и кастинг су напорни, да не говорим о грађевинским радовима, али да нема те енергије не би то могло да траје, а посебно не годинама.
Јесте ли чули за иницијативу удружења „Срцем за комшију”, чији су чланови пожелели да вама саграде кућу у знак захвалности због свега што сте за друге људе урадили и шта мислите о таквој идеји?
– Први пут то чујем (смех), али погледаћу о чему се ради. Драго ми је и хвала им, али уопште не треба да се фокусирају на мене. Можемо заједно да се удружимо и да неком трећем саградимо можда нешто и да се бавимо неким већим пројектом. Плава шкољка је нпр. удружење родитеља деце са посебним потребама. Они имају иницијативу да саграде дом у Бањи Ковиљачи, за то су ме звали скоро, а ја бих се мало ангажовала око тога да заједно са бањама по Србији пробамо да у свакој да градимо куће које би биле намењене родитељима чијој деци је потребно бањско лечење. И то бих волела да радим преко свог удружења. Тако да то удружење које жели мени да сагради кућу боље да градимо заједно дом у једној од бања.
Ускоро нас очекује и премијера емисије „Весло“ коју потписује ваша продуцентска кућа, а коју ће водити Виктор Савић. О каквој емисији је реч и шта ћемо то научити о Војводини са воде на којој ће и бити фокус емисије?
– Док сам радила „Радну акцију” овде по Војводини била сам фасцинирана воденим каналима и рекама. Обично људи за Војводину везују салаше, коње, кулен, тамбурице и слично, али Војводина је толико тога више, посебно са воде. Кроз емисију откривамо горње, средње и доње водене токове Бачке. Промовишемо људе који живе на води, спортске клубове, природну лепоту наше земље и независна удружења која се боре за очување природе. Циљ нам је да подигнемо свест о природи, да људи више бораве у природи и да се труде да некако лично допринесу конкретним акцијама. У свакој епизоди имамо неку еколошку акцију, причамо са децом, са младим извиђачима, са људима који едукују децу и посвећују им време. Кувамо рибље чорбе, паприкаше, уживамо заправо сви овде заједно, на челу са Виктором Савићем. Та емисија ће се емитовати на Првој телевизији од 2. октобра, суботом у 13 часова. Жеља нам је да обиђемо целу Србију на један другачији начин. Емисија о природи има доста, али конкретно ова има озбиљан приступ екологији и заштити животне средине. Виктору помажу и познате личности, између осталог. Мира Бањац нам је била домаћин у Ердевику, Синиша Ковачевић у Сланкамену, Државни посао и Андрија Герић у Новом Саду, Вања Грбић нас је водио по апатинским дунавским Хавајима...
Владимир Бијелић
