Миленковић је иначе и редовни професор виолине на престижном Универзитету Илиноис и гостујући професор на београдској Музичкој академији. Полазници мастеркласа, који се одржавао у Музичкој школи „Исидор Бајић” имали су прилику да од овог маестра науче не само теоријска и практична знања о виолини, него и физичку припрему за наступ, технике дисања, и много тога из богатог искуства овог великог виолинисте.
Према речима самог Миленковића, календар му је врло густ и већ након овог новосадског курса крајем августа иде за Италију, где свира са оркестром Хајден дела Сен сан Капричозо и Сен сан Кабанеза и онда се опет враћа у Србију да би и Суботичани могли да чују увертире из опера, које ће извести са тамошњим симфонијским орткестром. Што се тиче скорашњег програма, након тога следи Рок енд класико, то јест поновно музичко уједињење Стефана Миленковића са Нелетом Карајлићем на Јахорини 17 септембра. Стефанов двонедељни курс и боравак у Новом Саду био је прилика да с овим својевремено чудом од детета поразговарамо и о његовој четири деценије дугој каријери, репертоару, овдашњој публици...
Већ као петогодишњак кренули сте на светла великих позорница. Како је било тада вама као малом, кренути на велику сцену?
- (Осмех), Па са пет година ми је та позорница изгледала много већа него данас, али у сваком случају - шта да вам кажем - ја сам одрастао на сцени и да ли је то мене изабрало, или сам ја изабрао музику, ни ја сам не знам. Оно што знам је да сам и даље ту и да и даље уживам у музици, уживам у виолини.
Памте се добро прилози некадашње ТВ Београд о вама кад сте били мали и ваше карате „вратоломије” са братом. Дакле, нисте чували прсте због виолине?
- Да, да, па нисам нешто посебно. Не, јер некако у том смислу нисам сујеверан, нисам се штедео, а увек су ме привлачиле тако неке активности које су можда контрастне са виолином, али шта да радим. Требао ми је неки вентил, а моји родитељи су били довољно мудри да су ме пуштали да се бавим и другим стварима.
Кад сте већ поменули родитеље, мајка вам је Италијанка, а уједно, познато је да су италијански композитори за оперу неприкосновени, а видим да и ви негујете тај репертоар?
- Да. Јесте. То је сигурно. Они имају тај осећај за лепо, за склад, за естетику у свему, па и у музици, који заиста нема нико, тако да та дела која су адаптирана рецимо за виолину и оркестар, која су оперска, заиста су феноменална. Нема промашаја у том смислу.
Све чешће изводите и популарни репертоар, не бежите од тога?
- Да, да. Мислим да музичар, уопште уметник, не сме да се ограничава. Треба да експериментише. Треба да проба разне ствари. Треба да проба да сарађује са људима из других жанрова, са уметницима. Да проба друге врсте музике и израза и то само може да га обогати.
Како вам делује наша публика откад сте се вратили у Србију. Чини се да је наша публика итекако култивисана да не аплаудира између ставова?
- Тих аплауза између ставова има свуда. То сам видео у Њујорку, то сам видео у Паризу. То није мерило да ли неко зна више или мање о музици, тако да ја никада не осуђујем ниједну публику која аплаудира између ставова. Наравно, код нас је публика итекако искусна и информисана, тако да у том смислу имамо фантастичну публику у целој Србији.
Немања Савић
