Освојила ме је живост и енергичност бакице у касним седамдесетим па смо се сви фотографисали са њом. Када је видела фотографију Марија Васић, Новосађанка која се бави проучавањем Рације и Холокауста на овим просторима, рекла ми је да је животна прича Естер Бајер као створена за филм. Пар дана пре увођења ванредног стања, разговарао сам са Естер о њеном невероватном животу.
Док су певали у хору Естер Албахари, сефардска Јеврејка упознала је Александра Бајера, протестанта из Немачке чији је деда дошао у Србији да одржава вртове у дворовима и летњиковцима Обреновића.
Када је мама након што су Немци у ушли у Београд, једног дана чула да су њене родитељке који су живели на Дорћолу у Душановој - одвели у логор Старо Сајмиште, била је решена да иде до њих и посети их. Била је у поодмаклој са мном у стомаку!, почиње причу бака Естер.
Са стомаком до зуба, решена да нађе своје родитеље, Естер је отишла у Улицу Џорџа Вашингтона где су сви Јевреји морали да се јаве. Како је била удата за Немца, протестанта, они су јој рекли да иде кући али је она била упорна. На крају су и њу одвели у логор Старо Сајмиште.
Систематско уништење Јевреја у окупираној Србији одвијало се у две фазе. У првој, која је трајала од јула до новембра 1941, у оквиру мера одмазде које су спроводиле снаге Вермахта, стрељани су Јевреји, мушкарци. У другој фази, између децембра 1941. и маја 1942. жене и деца су интернирани у логор на Сајмишту одакле су превожени злогласним "душегупкама" до Јајинаца где би њихова тела била бацана у заједничку гробницу.
"Душегупка" у којој су убијени мајка, бака и деда Естер Бајер је први пут довезена из Берлина у Београд у фебруару 1942. да би се отпочело са масовним уништавањем Јевреја у Србији. Одлуку да се пошаље ово возило смрти донео је шеф Полиције безбедности и Службе безбедности Трећег рајха Рајнхард Хајдрих. То је био камион типа „Заурер“ од пет тона који је могао да прими 50 жртава. Жртве су гушене у херметички затвореној унутрашњости камиона тако што би се издувни гасови (угљен-моноксид) спроводили у њу. То би се све дешавало на путу до Јајинаца где су биле већ ископане раке. Сведоци причају о језивим сценама које су затицали робијаши који су у Јајинцима требали да изнесу лешеве из "душегупки" - мајке и деца, читаве породице, загрљене у самртном ропцу, често није било лако после одвојити.
Помоћу ових камиона-убица у периоду од почетка априла до краја маја 1942. угушено је око 8.000 Јевреја и 500 партизана у Београду. Жртве су узимане из логора Сајмиште и Бањица. Након овог масовног уништавања, генерал Лер је напоменуо да је јеврејско питање решено у Србији, па су се душегупке после овога повукле.
Од свега што се у логору дешавало, моја мајка је добила превремене трудове и родила ме је у седмом месецу трудноће, имала сам само 900 грама на порођају! Мој стриц је био тамо у логору као медицњско лице. Моја мама и бака и деда су знали да нећу имати шансе да преживим ако останем у логору и изнео ме је у платненој торби из Старог Сајмишта!, прича Естер.
Бебу мању од векне хлеба, однели су у Звечанску, држали су у кутији за ципеле напуњеној ватом. Пошто су Немци стално проверавали да ли у дому има скривене јеврејске деце, беби су дали српско име Олгица.
Пар дана након што је беба Олгица прошверцована из логора - њени родитељи, бака и деда - утоварени су у "душегупку" и током вожње до масовне гробнице у Јајинцима - угушени.
Мала Олгица је сачекала краја рата у Звечанској када је дошао по њу њен деда са очеве стране капетан речног брода Вилим Бајер који је учествовао у спашавању Јевреја из "Кладовског транспорта".
Кладовски транспорт је био транспорт преко 1.200 Јевреја који су 1939. избегли са територије Трећег рајха. Они су кренули Дунавом из Беча и Братиславе ка Црном мору и Палестини. Њихово путовање је заустављено после мање од месец дана (средином децембра 1939.) на граници Југославије и Румуније у Прахову након што су им румунске власти ускратиле право преласка њихове територије без сертификата за усељење у Палестину, али и чињенице да је лед на Дунаву у потпуности онемогућио сваку пловидбу. Месецима смештени у Кладову, они су у септембру 1940. пребачени бродовима у Шабац у ком је живела мала, али угледна јеврејска колонија.
Непосредно пред напад Немачке на Југославију, око две стотине млађих људи из „Кладовског транспорта“ добило је потребну документацију и пребачено преко Грчке за Палестину. Већина, која је окупацију дочекала у Шапцу, затворена је 15. јула у новоосновани „Јеврејски логор у Шапцу“.
Била је то прва група Јевреја који су масовно интернирани на територији Србије. Мушкарци из „Кладовског транспорта“ су стрељани у оквиру казнених мера генерала Бемеа 12. и 13. октобра 1941, у близини села Засавица. код Шапца, док су жене са децом пребачене у логор на Старом сајмишту и тамо погубљене током пролећа 1942.
Посмртни остаци неколико стотина Јевреја из Кладовског транспорта убијених код Засавице нису спаљени у акцији Сондеркомандо 1005. Они су ексхумирани после рата и 1959. године пренети у костурници на сефардском Јеврејском гробљу у Београду.
У знак сећања на моју мајку касније сам променила име у Естер а задржала сам презиме Бајер, као захвалност мом деди који ме ја подигао, прича Естер коју је животни пут касније одвео у Бјеловар где се удала 1960. Након развода се вратила у Београд, као куварица на бродовима пропутовала је целу Европу. Иако унука капетана речног брода - никад није научила да плива.
Естер је данас активни члан Јеврејске општине Београда. Сваке недеље два пута долази из Сремчице у којој живи до Синагоге где се дружи са осталим припадницима заједнице, редовна је на свим пријемима које организује амбасада Израела и нема длаке на језику када говори о недавним сукобима у Јеврејској општини.
Прича о Естер Бајер сведочанство је како живот, као вода - увек нађе свој пут и ако је неко рођен под срећном звездом, могуће је да од "векне" од 900 грама у логору - доживи дубоку и срећну старост.
Роберт Чобан
