НИНИНЕ МУСТРЕ Одвикавање

Гледам снимак девојчице која је тек проходала, како се несигурно гега до ниског стола на којем је чаша пива. Узима ту чашу, приноси је устима и сркне мало тог привлачног напитка ког тата тако често држи и што делује јако срећан док га испија.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

За разлику од њега, девојчица након првог гутљаја прави згрожено лице, одмахује главом и брише уста, евидентно је да јој се напитак баш и није допао. Међутим, одрасли почињу грохотом да се смеју, да тапшу и да јој се отворено диве. Девојчица тада озарена поново посеже за чашом и поново проба напитак. Ни тада јој се не свиди, али реакција окружења, много јој више значи. Од тог дана, иако јој њено телашце сугерише обрнуто, она ће ипак заволети да пије пиво.

Мој сусрет са свим газираним пићима био је сличан. Одушевљено бих посматрала старијег брата како нагиње флашицу сока и након тога испушта шиштави издах одушевљења. Колико год ми газирано, хладно и преслатко пиће није пријало, ја сам га изнова пробала, само да бих била велики херој као мој брат и да бих са онаквим одушевљењем испустила тај звук. Кафа је током мог детињства била изузетно интригантан напитак. Моја га је мајка (баба по тати) са великим уживањем припремала, у њговом мирису уживала, а пијуцкала га је дуго и лагано, уз обавезну цигарету. Када сам стасала довољно да престанем да верујем у могућност да ће ми нарасти реп и бркови, на упорно инсистирање, добила сам да пробам укус кафе. Мало је рећи да ми се није свидео. Али онај утисак који сам добила посматрајући мајку како ужива у кафи, некако је надјачао одвратност горког напитка. Сазнање да се може додати шећер и то у неограниченим количинама, решило је моју дилему за наредних неколико деценија. Почела сам и ја да обожавам кафу. Цигатере су ме мимоилазиле дуже време, али када сам видела теткине дугачке цигарете са све нацртаним цветићима око филтера, па још када сам их доживела у контексту дружења и веселе приче теткиног женског друштва, одлука је пала, и ја сам их пробала. Већ при првом диму, они су се цветићи распршили, тачније, експлодирали су у мом грлу и плућима, и чинило ми се да сам их једва преживела. Није ме та немила сцена спречавала да неколико година касније ипак повремено запалим коју „због друштва“ или због ко зна чега.

Данас знам због чега. Тај осећај да морамо да припадамо одређеној групи људи, да будемо прихваћени и вољени, тај осећај је мене, као и многе моје познанике терао да волимо оно што не волимо, да радимо оно што нам се не ради, да будемо тамо где нам се не бива. На жалост, без искреног и отвореног односа са собом, многе од тих ситуација, лако склизну у навике којих се тешко ослобађамо. А онда нас посматрају нека нова деца и све тако крене у круг. Када ми данас неко каже да без кафе не може да започне дан, не знам дал' да се смејем или да плачем. Ипак, одлучим само да се захвалим животу што ми је пружио прилику да сагледам шта су „навике“ и како је лако ослободити их се: када ја себе прихватим и заволим, за час посла се одвикнем од онога што сам мислила да волим.

EUR/RSD 117.5832
Најновије вести