Знала сам да то значи да се налазимо у периоду када ће се смењивати моја емоционална стања. Дешаваће се непревиђене, на први поглед непријатне ситуације. Деловаће ми да је свет по ко зна који пут полудео и много ће ми тога бити нејасно. Временом сам научила да тек на „други поглед“, када се ствари мало слегну, могу да видим и другу страну медаље. Све су то изазови да још нешто научим, да још нешто савладам и да за још који степен себе боље упознам, па да знам шта ми је са собом чинити даље.
У последње време, тек понеко даје такве извештаје. Сви су као један (иако су са различитих крајева света) почели да говоре о тим великим енергетским утицајима на свакодневном нивоу. Оно што се некада догађало на сваких неколико година, или месеци, почело је да се догађа на сваких неколико дана, па и на неколико сати! У једном се дану издешава толико тога, да увече пред спавање, када се подсећам какав ми је био дан, не бих ли се захвалила на свему, делује као да правим ретроспективу од недељу дана, а не од 12 сати.
Чини ми се повремено као да сам сламка на некој ливади коју ветар бацака тамо – вамо, киша је кваси и савија, сунце је пржи, хладноћа стврдњава и то све у року од неколико сати. А сламка (ја) све то стојички подноси и само ради оно што је једино потребно да ради – постоји. Ја постојим. И све ми више порука стиже да је то и једино што би требало да урадим по било ком питању. Да постојим. Као и сламка што има своју сврху, тако и ја имам своју. Ту сам да радим оно због чега постојим. Не постојим због тога да бих се бринула, да бих се нервирала, да бих страховала и паничила. Не. Ја постојим због свега онога због чега се осећам живом. У мом случају, оно што чини да се осећам живом је свесно дисање, у природи уживање, самоосвешћивање, у сваком смислу напредовање, себи и другима помагање на оне начине на које ми највише „лежи“, а то је кроз писање, и снимање емисија о срцу блиским темама.
Поруке које добијам ми говоре да је најбољи начин да директно учествујемо у променама на планети, да радимо оно за шта смо рођени. Ја сам рођена за ово што радим, то знам, јер у томе бескрајно уживам. На тај начин кроз себе пропуштам све оне енергије које долазе на планету, да би је окупале, осветлиле, од мрака ослободиле и на сваки могући начин прочистиле.
Леп је тај осећај да ништа не морам, осим да постојим тако што сам то што јесам. Када год осетим неку нелагодност, а без видљивог разлога, ја помислим да планета зове упомоћ. Тада застанем, дубоко удахнем и веселим се што допуштам да кроз мене прођу ти таласи, ма како узбуркани били.
Понеки ме талас ухвати неспремну (несвесну) па ме запљусне или чак преврне, али се брзо вратим себи и својим миром допринесем да се муљ слегне и вода разбистри. Ма како се чудним чинило, ја сам само проводник који помаже да се планета прочисти. Па, драге колеге проводници, дајте да се сви мало брже освешћујемо, па да се успут лепо и проводимо, док тај важан посао радимо.
