ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА: Кукурузи мали или како смо упокојили окопавање

Песма, истина, каже „Дуга њива, кукурузи мали”, али се зна, или бар претпоставља, да је њива дуга (обично 400 метара, колико је једна дуж). А кукурузи су мали када су доспели за прву копњу.
okopavanje kukuruza1
Фото: Youtube Printscreen

Када имају три до четири листа и не можеш да их лако ишчупаш. Онда се мотике брзо оштре, насађују, заглављују (то је здраво чудна алатка, ако је права), оштре турпијама и гладалицама па – правац на њиву.

Окопавање кукуруза је малтене вековима био веома важан паорски посао, захтевао много чељади (тзв. радне снаге), или надничара зато што је од њега зависио цео род. Биле су (обично) две копње. Та прва, када су кукурузи још мали, друга када су већ скоро до колена, а онда је следило загртање. Последња припрема кукуруза за оно чувено ђикање те зелене шуме што ће за два месеца бити жуто море пуно клипова, љуштика и коначно насељено лађама, једрилицама, садевених купа кукурузовине. Читао сам у новинама, а могао сам и сам да видим, да кукуруз после две добре копње, ако има доста сунца и влаге – нарасте за један дан и 20 центиметара. Но, немојте ме држати за реч, нити пробати да голи лежите између редова: није прелазно!

Сваки добар домаћин, ратар, гледа, шпекулише да бар за један викенд окупи што више зетова, унука, синова и њихових другара, да сваки истера бар два реда, бар две дужи, код прве или друге копње, јер је заиста драгоцено благовремено усмеравање кукуруза увис, помоћи му да затвори редове. Машина сејачица је подешена тако да баца семе на отприлике фртаљ метера, што значи да између два кукуруза може да прође мала мотика. Окопава се зато што су корови ухватили исто сунце, исту кишу, исту росу, као и кукурузи, па попонац, паламида, зубача, сва друга коровска жгадија – такође буја, чак се и хвата за усеве. Прети да их угуши.

Најопаснији је сирак, онај дивији. Његов изданак је као брат близанац младом кукурузу. Истина, има мало црвенила на ивици листова, али је пљунути кукуруз! Мораш имати доброг учитеља или бар дан искуства на њиви да би сасвим лако разликовао млади сирак од кукуруза малог. Добро, како треба копати – научи се лако. Али, није лако копати ни до подне, а некмоли цео дан. Идеално за рад је топло време, јако сунце које брзо суши посечене корове и пресеца капиларе влаге да се земља не суши. Такође, спречава хватање, приањање, лепљење земље за оштрице мотика. Но, копачи се зноје, замарају, сунце им пече рамена и потиљке, воде не мож’ најамити! Спас је у стрпљењу, доброј организацији – наћи неки ’лад, закопати крчаг, коршов, канистер с ’ладном водом, понети доста сланине, дозволити чак и да се напусти ред ако неком баш није добро.

Посебан а веома важан посао при окопавању кукуруза је такозвано парање кукуруза специјалним, лаким, плугом. Плуг се зове параћи (плуг) има напред точак, има гредељ, тело, с углављеним раоницима. Напред једно сечиво као увеличани врх стреле, а са стране две оштрице, папучице, што секу лево и десно. Плуг вуче најпослушнији коњ, мада су то некада радили и  људи, чак и жене. Путко или мрков који пара кукурузе ретко то чини баш добровољно, само на команду. Зато га води неки дечак, неретко и девојчица, а газећи средину суседног међуреда, држећи парипа за кајас, близу жвале, оглавине. Некада је неоподно наместити мркову (риђи, чилашу, дорату, вранцу…) корпу од плетене жице јер је и он живо биће, тешко издржи да вуче плуг између сочних изданака а да не ухвати зубима који лист, баш онај вршни пупољак из којег би за две недеље излетела метлица.

Било који наш младац ако издржи дан-два дружења с мотиком, лако би схватио да је та справа много тежа од оловке, а неки би постао и „маоиста”. Признао и да је слање размажених интелектуалаца на њиве, што је практиковао легендарни творац културне револуције у Кини – добар штос

Окопавање кукуруза се зове још и прашење те је заиста било важна фаза у узгоју те чаробне биљке која даје плод у виду праве природне конзерве јер може да се чува без великих улагања месецима, а потом круни, крупи, те даје стоци и људима за исхрану.

Није окопаван само кукуруз, већ и друге пољопривредне културе из групе тзв. окопавина: репа, шећерна и сточна, сунцокрет, нека поврћа те виноград, о чему има и песма.

Савремена пољопривреда је упокојила окопавање. Саме биљке још није, али је на добром путу. Наиме, поменуте корове више не уништавају мотике већ шприцеви: земљиште се прска пре сетве, током вегетације (више пута) па опет пре сетве, тако да су нежељени суседи окопавина уништени хемијски, а не физички. Кажу да је тако лакше и јефтиније. Чим се не једиш, ваљда је и здравије. Нека чангризала подсећају на то да окопавање има и позитивну улогу у чувању структуре земљишта јер му враћа нешто органске материје те да машине сабијају земљу и кваре је.

Лично мислим да је окопавање кукуруза имало и своју васпитну улогу. Било који младац који би издржао дан-два дружења с мотиком, лако би схватио да је та справа много тежа од оловке, а неки би постајали и „маоисти”, односно признавали да је слање размажених интелектуалаца на њив, што је практиковао легендарни творац Културне револуције у Кини – добар штос. Углавном, у остатку свог живота, макар били и викенд-копачи, сви који мотиком премере дуж много више цене напоре пољопривредних прегалаца. Боље разумеју стару пословицу да без мотике ’леба нема. Ако је уопште чују у поплави других парола.

Павле Малешев

 

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести