Е па, донекле сте у праву. Јер Бали је све то, па још и више!
Аеродром је прекривен теписима, тешким и прашњавим, кремасто – сивим. Док су нам ноге упадале у њих збуњено смо коментарисали како тако нешто нисмо очекивали. У гомили људи нашли смо нашег возача, насмејаног и сићушног Атуа, који нас је дочекао са венцима направљених од локалног цвећа. Након скоро седамнаест сати пута, уморни и неиспавани, морали смо да му се осмехнемо јер је деловао доброћудно и – срећно. То је интересантна ствар коју смо запазили у току нашег боравка на Балију – људи су углавном сиромашни, раде много а плаћени су мало, али су насмејани и добродушни и не жале се. Ату нам је успут објаснио да је то јер су они Хиндуси и верују у карму. “Треба бити добар и чинити добро, ми Хиндуси верујемо да се све враћа”, објаснио нам је док је са лакоћом пролазио кроз саобраћајну гужву.
Први дан смо провели у Убуду, граду од 75.000 људи који годишње посети око три милиона туриста. Најпре смо посетили Шуму мајмуна. Ово светилиште се простире на преко 12 хектара шуме у којој живи око 700 мајмуна. Иако изгледају крајње симпатично, мајмунчићи су врло опасни – строго је забрањено додиривати их, хранити или чак гледати у очи.
У Убуду је интересантно видети и Гоа Гајах, односно Слонову пећину. Име је добила по великој слоновој глави која се налази на улазу. Поред пећине се налази место са седам кипова жена, које су симбол за седам великих река. Ту посетилац може да се умије светом водом. Као и у свим храмовима које смо посетили, пре уласка нужно је око струка обмотати балинежанску тканину “саронг” која подсећа на дугачку мараму али је начињена од непровидне тканине.
Од Слонове пећине лепши ми је био Тирта Емпул храм који се налази у близини Убуда. На балинежанском то значи “Свети извор”. У питању је место где се одвија ритуал духовног чишћења звани “мелукат”: у посебној одећи која се добије у храму улази се у велики базен са водом на чијим ивицама се налази неколико чесми из којих непрестано тече вода. С лева на десно иде се до сваке чесме, покваси лице и пожели жеља. Две чесме су резервисане за мртве и живима је забрањено да их користе. Вода је ледена, али само искуство је врло интересантно, нарочито јер се свуда око базена налазе омањи хиндуистички храмови и човек има утисак да је на посебном, светом месту.
Следећа станица - плантажа кафе Лувак. Мени је то био један од омиљених излета, јер смо коначно видели оно по чему је Бали највише познат – пиринчана поља, односно пиринчане терасе. Ми смо посетили Тегелаланг пиринчане терасе, које су на десетак километара од Убуда. Призор је предиван – наизглед непрегледна зелена поља пуцају пред очима, спуштајући се степеничасто у недголед. Около се налази високо тропско дрвеће, сунце је јарко жуто, понегде пролази понеки земљорадник са својом платненом корпом.
Све заједно одаје нестваран утисак, као да се на том месту дивља природа стапа са питомим људима који су је прилагодили својим потребама. Около пиринчаних поља налазе се бројне кафеyинице. Кафе Лувак је где се може дегустирати и купити ова кафа која спада у најскупље на свету. Цена килограма кафе Лувак достиже вртоглавих 1400 долара, премда наравно постоје и знатно јефтиније опције. Цене за шољицу исте у Европи такође нису наивне – од 15 долара у Милану до 50 фунти у Лондону.
Шта Лувак кафу чини тако посебном? Реч је о начину на који се прави, те ограниченим количинама које се произведу годишње. Наиме, на Балију живи животиња звана лувак. У питању је дивља животиња тамне боје, која изгледом подсећа на комбинацију мачке и опосума. Агресивна је и има изузетно оштре канyе. Када су 30-тих година 19. века холандски колонизатори забранили локалном становништво да користе за личну употребу плодове са плантажа кафе које су за њих обрађивали, Балинежани су нашли начин да ту забрану заобиђу. Наиме, како се луваци хране само најбољим плодовима кафе, фармери су запазили да се у њиховом измету могу наћи несварена зрна исте. Након што би их прописно очистили, осушили на сунцу и потом испржили, локалци су од зрна које је лувак избацио направили сопствени напитак...
Оно што ми се није допало јесте што су свуда у околини кафића постављени минијатурни кавези у којима се држе сироти луваци. Иако је образложење мештана да су у питању агресивне животиње према којима је нужно тако поступати - посетиоцима је забрањен било какав контакт са њима - чини се да су могли да им обезбеде више простора да се слободно крећу.
Бројне организације за заштиту животиња се буне против оваквог третирања лувака, који су одвојени од своје породице, на силу их хране и понашају се према њима као да су роба, а не жива бића.
Плантаже кафе имају и своје кафеyинице у којима посетиоци потпуно бесплатно могу пробати чак 12 врста кафе. Начин на који се послужује је врло интересантан – на једној тацни се налази 12 шоља у којим се налазе напици разних боја, од зелене преко разних нијанси браон до љубичасте. Укуси су различити, од врло сладуњавих до крајње горког, а поједини су подсећали више на чај него на оно што ми традиционално сматрамо кафом.
Оно што ми се на овом месту јако допало био је предиван поглед на пиринчана поља, јако љубазни конобари и једно место изнад поља са стакленим подом на коме смо се сликали боси. Осећај је фантастичан – просто имаш утисак да лебдиш над нечим што изгледа као прашума – али из истог разлога помало страшан јер се бојиш да ћеш напросто пропасти кроз стакло које делује танко.
Дарија Марић
