На свом моћном току на немачко-швајцарској граници пригрлили су је двојни градови, међу којима су и Рајнфелден Баден (Баден Виртемберг, Немачка) и Рајнфелден у швајцарском кантону Аргау, симпатичне вароши повезане древним мостом и историјом, удаљене свега петнаестак километара од економски моћног Базела, на тромеђи Швајцарске, Немачке и Француске.
У Рајфелден Баден већ годинама долазим, јер се ту усидрила породица млађе ћерке Наташе и зета Бојана, а непосредан повод за овај боравак је прво рођенданско славље унука близнакиња Ире и Ање. А, деда када дође фамилија ужива у домаћој кухињи на коју су навикли у завичајној Кањижи и Новом Саду. Деда кува пасуљ са сланином и ребарцима, сарму, гулаш...
Сировина за јела домаће кујне лако се нађе и у дијаспори. Проколе футошког купуса су на само неколико корака, у „руском маркету“, где има и одговарајућег млевеног меса, такође и димљене меснате сланинице и ребараца. Да се све зачини како ваља потребна је и црвена млевена алева зачинска паприка. Нашао се у залихама јарко црвени зачин из мануфактуре Јовице Марјановића из Новог Кнежевца, али у маркету у комшилуку и мало подаље у „турском“ има га и из погона новокнежевачке „Алеве“. И унуке су са одобравањем први пут појеле мало сарме, коју сам им кришом дао да не види мама.
Снега на обалама Рајне нема ни на видику, па је баш пријатно за шетње. За улазак на пиће у бистро „Бонсаи“ и друге локале, обавезна је провера исправности зеленог европског сертификата о вакцинацији. Срећом да сам после два кинеска следовања вакцине, за трећу бустер дозу одабрао „фајзер“, па немам проблема. Сваки пут у бистроу на цедуљицу још морам да испишем датум, име и презиме, број телефона и адресу. Бустер дозу „фајзера“ сам одабрао управо због путовања у Европу, јер би са кинеским „синофармом“ по доласку у Немачку морао у карантин, а да немам трећег „фајзера“, за боравак у неком од локала морао бих имати негативан свеже урађени антигенски тест.
Ономад док је ромињала киша, одлучим да у Рајнфелден Бадену пронађем бекерај, пекару где има и бурека. Има у овдашњим бекерајима у понуди пецива разних фела, али бурек је нешто друго. Проширио се са наших балканских простора и у Европу! Рекли су ми да у близини бистроа „Бонсаи“, бурека има у бекерају „Руди’ С“, па још и повољна околност да мајстор говори мађарски, јер је раније радњу држао у Мађарској. Преко пута Градске библиотеке, лако пронађем радњу, а у витринама уз разна слатка и слана пецива – на располагању две врсте бурека, са сиром и са месом! Услужи ме пријатна продавачица, а бурек са месом и јогурт из „Зелене долине“ укупно пет евра, стварно су ми пријали.
Појави се и мајстор, па му на мађарском велим да је бурек јако добар. Заподенемо разговор, а када је чуо да нисам Мађар, вели да он добро зна српски, да можемо причати на српском. Открива да је Албанац, родом из Призрена, па се сити испричасмо. После бурека и јогурта пријала ми је шетња по вароши и до Рајнфелдена на швајцарској обали Рајне. После овог писанија у петак пре подне, одох опет на бурек и јогурт, а за викенд моји очекују крчкање још једне туре сарме завијене у листове футошког купуса.
Текст и фото: М. Митровић
