Један је од најперспективнијих младих новинара
ОД ГУЧЕ ДО ДУБАИЈА (ФОТО) Репортер РТС-а ИГОР ТОПАЛОВИЋ спојио авантуру и новинарство! РОНИО ЈЕ СА ЖАНДАРМЕРИЈОМ И СКАКАО ПАДОБРАНОМ СА ПРИПАДНИЦИМА САЈ-А: „Морате да заинтересујете гледаоце”
Репортер информативног програма Радио-телевизије Србије, Игор Топаловић, један је од оних новинара чији рад публику води право у срж догађаја и људских прича.
Од првих корака у магазину „Домац” и школском „Гимназиону”, до праћења акција Жандармерије и САЈ-а, Игор је градио своју професионалну причу кроз искрену радозналост, упорност и храброст. На малом екрану он је сведок и учесник, који публици приближава стварност, било да извештава са мигрантских кампова, падобранских скокова или акција специјалних јединица. За „Дневников” ТВ магазин, Игор истиче да му свако искуство са терена омогућава да дубље разуме људе и њихов посао, док своју љубав према изазовима и адреналину уме да пренесе и на друштвене мреже, приближавајући телевизијски свет млађој публици и показујући да се храброст, посвећеност и радост истраживања могу успешно спојити са професионалним успехом и личним задовољством.
Будући да свакодневно пратите војне и полицијске јединице, колико вам искуство са терена помаже да боље разумете и људе и њихове професионалне задатке - више људску страну посла или техничко-тактичке аспекте?
– Једна од најзанимљивијих, али и најопаснијих ствари које сам до сада радио било је праћење полицијских јединица у борби против илегалних миграната уз мађарску границу, у јесен 2023. године. Тада сам највише времена провео са припадницима Жандармерије из Новог Сада. Неке од акција које су спровели, а на којима могу да им позавиде и многе светске специјалне јединице, остале су испод радара или јавност то није разумела. Ја сам тек схватио величину тога када сам и сам отишао на тај терен, видео како изгледају имрповизовани кампови, илегални мигранти, углавном бивши ратници са Блиског истока. Када доста времена проводите са припадницима војске и полиције, када пратите њихове приче на неки начин почињете и њих дубље да разумете. И они су људи од крви и меса. Одлазак у Дубаи, са припадницима САЈ-а, Кобри и Жандармерије, на најпрестижније светско такмичење специјалних јединица ми је омогућио да боље упознам те људе.
У извештавању уживо грешке су одмах видљиве свима. Како се носите са лапсусима и шта сте из таквих ситуација, уколико су вам се оне десиле, научили за даљи рад и јачање самопоуздања?
– Ретко су ми се дешавали лапсуси у живом програму, јер ме тада испуни посебна врста адреналина, због којег сам додатно фокусиран на извештавање. Лапсусе са снимања репортажа чувам и на крају сваке године направим, бар мени, занимљив видео, једну шаљиву компилацију. Тада људи виде да репортери нису роботи, да нису продукт вештачке интелигенције, већ да и они греше. Можда је баш тај видео мој начин превазилажења страха од грешке.
Једном прилико сте рекли да готово све што вас занима ван екрана често пролази кроз посао, а активности попут роњења са Жандармеријом, падобранских скокова или алпинизма захтевају пуно енергије и времена. Како успевате да балансирате ове изазове са одмором и слободним временом, и да ли вам то икада оптерећује приватни живот?
– Предност позива који сам одабрао је да све што ме занима, све хобије пролазим кроз посао или приватно са људима које сам упознао на снимањима. У мање од годину дана сам ронио са Жандармеријом, скакао падобраном из авиона са САЈ-евцима, радио алпинистику са припадницима 72. бригаде за специјалне операције. Неки од тих људи су постали моји пријатељи, па су самим тим и оплеменили мој приватни живот.
Ваша љубав према авантуризму и стална потрага за изазовима често се преплићу са послом. Како лична радозналост и екстремне ситуације које испробавате утичу на избор прича које пратите и начин на који их преносите публици?
– Ако је снимање забавно мени, велике су шансе да ће бити и гледаоцима - додатно ћу се потрудити да буде. Знате, телевизија, оваква каква је у Србији, је превазиђен медиј, морате се на све могуће легитимне начине трудити да заинтересујете гледаоце.
Како гледате на баланс између личне промоције и кредибилног извештавања на друштвеним мрежама? Да ли вам дигитални имиџ данас значи скоро исто колико и телевизијски наступ?
– С обзиром на то да је телевизија као медиј у великој кризи, да је просечан гледалац малих екрана у Србији стар 52 године, одлучио сам да свој телевизијски рад пренесем и на поље друштвених мрежа. Млађе генерације, којима припадам и ја, углавном се информишу на друштвеним мрежама, па сам сходно томе донео одлуку да и ја свој рад преносим на својим профилима, највише на Инстаграму и Тиктоку. Тако, барем по мом мишљењу, бришем генерацијски јаз код гледалаца.
Од кадра до књиге
Постоји ли неки пројекат ван класичног телевизијског новинарства - можда документарац, истраживачки рад или књига - који бисте волели да направите, а који би публици омогућио да вас види из другачијег угла?
– Слободно време углавном проводим гледајући филмове и серије, игране и документарне. Самим тим ја учим о савременим форматима, модерном начину производње документарца. Баш зато што видим себе у будућности у дужим форматима. Много ме занима фотографија и кадар, сам по себи. Често сам снимам и монтирам прилоге. Зато ми је важно да гледам квалитетне стране медије и документарце. Желео бих једног дана да оставим и писани траг, напишем књигу. Иако сам окренут будућности, та би књига била о нечему што се дешавало у прошлости.
Која тема или прича вам још увек делује као прави изазов и шта бисте били спремни да урадите да је реализујете на начин који до сада нисте имали прилику?
– Да се окушам као ратни репортер. Одлазак на неко ратиште и извештавање са тог подручја сматраћу врхунцем своје новинарске каријере. Надам се да то неће бити код нас.
Шта бисте желели да публика зна о вама, а што можда не може да се види кроз телевизијске прилоге или друштвене мреже?
– Све што желим да публика зна о мени ја објавим на друштвеним мрежама. Мислим да нисам шкрт са информацијама о себи.
Ако бисте морали да издвојите једну вредност или принцип који вас води кроз каријеру и живот, шта би то било и зашто?
– Поносан сам на своје драгачевско порекло и здраво одрастање у породичној атмосфери. Важно ми је да кад одем код својих родитеља у Гучу да сваком суграђанину могу да пружим руку, а да се ничега не стидим.
Ивана Јапунџа
