Гастрономско ходочашће острвом Хвар

Берти Тудор је једног јутра донео одлуку свог живота.
д
Фото: Приватна архива

Из приобалног села Милна на Хвару вратио у кућу свог деда у Мало Грабље, село у унутрашњости острва које је потпуно напуштено од средине шездесетих. Берти и његова породица отворили су ту малу конобу која у понуди има само два јела – хоботницу испод пеке (сача) и јагњетину испод пеке. Винска карта садржи само два вина – „домаће бијело“ и „домаће црно“.

До Малог Грабља се стиже након петнаестак минута вожње аутом из Хвара, уз стрму цесту која се у једном моменту одваја на лево. Село је потпуно напуштено, никада није добило струју; а табла испред једне од камених једноспратница казује да је ту некада била школа. На спрату је живела учитељица, кажу да су њен кревет и други делови намештаја још тамо. Око 180 житеља Малог Грабља напустило је село пре нешто више од 50 година због филоксере - болести винове лозе која је потпуно уништила њихове винограде, основни извор прихода мештана.

У Бертијевој коноби „Стори Комин“ трошкови су сведени на минимум: раде само он и чланови његове породице, једина струја, она из малих сијалица изнад столова – добија се од соларних панела на крову куће. Дакле, енергетски и економски одржив пројекат у готово идеалном смислу. Хоботница коју смо наручили топи се у устима, јер за разлику од оне која се пече на роштиљу, ова је сачувала све своје сокове и савршено пријања уз помало загореле кромпириће и хладно вино. „Када је одлучио да се врати у село, мештани Милне су за тату рекли да је ’скренуо’!“, прича нам једна од две Бертијеве кћерке док нас послужује вином.

Фото: Приватна архива

Села попут Старог Грабља дизала су се у унутрашњости острва, широм Медитерана, између остало и из страха од гусара који би свако мало пљачкали приобаље. Овако, док се они запуте у камене врлети, мештани имају довољно времена да се сакрију по кланцима и шпиљама. Онда су гусари престали да харају Медитераном па су рибарење, поморство и на крају туризам – „спустили“ житеље у места на обали. Данас се готово сваки житељ Милне презива Тудор и већина их је сишла из Великог и Малог Грабља. О једином који се вратио у Мало Грабље, Бертију Тудору и његовој малој коноби – писао је чак и Њујорк тајмс!

И поред најава о рекордном броју гостију у Црној Гори и Хрватској и оптимизма које је донело обарање рекорда у предсезони – чини се да ће у обе државе ово лето мало „подбацити“. Три су основна разлога: први је киша која је почела у јуну и испратила готово цео јул. Следе изузетно високе цене на обе дестинације што их је учинило мање конкурентним у односу на Турску, Египат и Тунис који због политичких немира и тероризма годинама нису били „у функцији“, а сада поново привлаче туристе. И најзад – Светско првенство у фудбалу. Чињеница да је оно било у Европи, у Русији – условила је одлазак великог броја путника са Старог континента у градове у којима су играли тимови из њихових земаља након чега већина њих није имала ни новца ни времена да оде и на класично летовање.

Наш лет из Београда је каснио три сата па смо закаснили на последњи катамаран за Хвар у 17.45. До првог наредног трајекта, на којем увек има места, који је три пута јефтинији али иде двоструко спорије (уместо сат – два сата), остало нам је довољно времена да вечерамо у једној од коноба у срцу старог Сплита. Пљуканци са сипом и бобом остаће упамћени као једно од оригиналнијих и укуснијих јела које сам појео овог лета. Улични свирач испред Цркве Светог Дује свира „What a Wonderful World“, група Кинеза тражи хлад и одмор у сенци торња, а два кршна Далматинца обучена у одоре римских војника сликају се са америчким туристима.

Фото: Приватна архива

На трајекту који носи име Тина Ујевића у пространом и климатизованом салону, готово сва места су заузета. Могуће је сести али не и испружити се и одремати током двосатне вожње. Осим ако нисте спремни да се испружите на поду под прозором ка палуби, са ранцем испод главе, што сам наравно урадио. Из луке Стариград на Хвару у град Хвар вози нас младић са нагласком који говори да није из приобалног дела Далмације. Мате вели да је из Сиња и да цело лето вози такси на Хвару. У унутрашњости нема живота, млади одлазе или у Немачку и Ирску или се у сезони спуштају на море и ту раде као конобари, кувари, возачи... Таксиста које нас је два дана касније возио у Мало Грабље зове се Небојша, из Панчева је и „удао се“ на Хвар. Београдско-банатска мешавина акцента готово је потпуно уступила место далматинском. Сезона траје од Ускрса до средине октобра. После тога се углавном досађују или раде на грађевинама. Осим ако не киши „као што то киши у листопаду на отоцима“, како је то испевао Арсен Дедић. „Море од олова и небо од борова“ онда их увуку у конобе из којих се не излази данима.

Далматинци ће вам рећи да током сезоне не наручујете рибу јер је она углавном из Марока. Домаће рибе и иначе има мало а врућина је тера у дубоке воде тако да је шанса да ћете у далматинској коноби појести мароканску ораду веома велика. Локалци зато током лета једу „храну са копна“. На Хвару је, кажу таксисти, најбоља храна „Код Ера“ – обилна а јефтина, пуњене паприке, „месо на лешо“, за 10 евра се можеш озбиљно најести. „Ту једу сви таксисти!“, вели Небојша.

Ми смо ипак чак два пута вечерали у коноби „Поштени“ на централном градском тргу испред цркве. Власник је Ђорђе Ковачевић чији је деда између два рата ту држао малу конобу са апартманима и козом у дворишту. Ђорђе је пре 15 година отворио ресторан „Поштени“ и дао му иде по дедином надимку. Мештани веле да је стари био толико поштен и добар да сиромасима није наплаћивао храну. Ђорђе је оженио  Београђанку, кћерке говоре са београдским акцентом па је ова коноба са сјајним јелима по приступачним ценама права мала оаза српско-хрватске брачне и кулинарске љубави. Неколико нових јела попут дагњи у пикантном сосу коме су додати комадићи сланине залили смо хладном Планчићевом „Богданушом“ (одлично локално бело вино) и засладили колачем са преливом од лаванде.


Хварани се лети хране „са копна”

Далматинци ће вам рећи да током сезоне не наручујете рибу јер је она углавном из Марока. Домаће рибе и иначе има мало, а врућина је тера у дубље воде тако да је шанса да ћете у далматинској коноби појести мароканску ораду веома велика. Локалци зато током лета једу „храну са копна“. На Хвару је, кажу таксисти, најбоља храна „Код Ера“ – обилна а јефтина.


Последње вече за столом нам се придружује и „барба Јадран“, чувени Јадран Лазић, „праотац“ папарацо фотографије на просторима бивше Југославије, који је занат пекао на улицама Париза и Монте Карла пре него што се преселио у Америку. Данас овај рођени Сплићанин живи у Лос Анђелосу, али је пре петнаестак година на Хвару отворио мали хотел који му воде мајка и сестра; на врху острва има и засаде маслина и лаванде. Терамо Јадрана да нам покаже своје фотографије са Yуди Фостер, касније славном америчком глумицом која је била његова тинејyерска љубав. По неписаној традицији на растанку Јадран ми је тутнуо у руку флашу „Прошека“, слатког далматинског вина сличног „портоу“ које ми је било и остало на самом врху листе омиљених пића.

Малтретирам децу и остале присутне за столом питањима о томе у којим државама је био Хвар у последњих 250 година. Редослед је импозантан и крајње динамичан: Хрватска, Титова Југославија, Мусолинијева Италија, Краљевина Југославија, Аустроугарска, Аустрија, Русија, Енглеска, Француска и на крају низа Млетачка република.

Фото: Приватна архива

У простору хварске Лође на чијем прочељу се налази венецијански лав сведочанство да је овим просторима до краја 18. века владала Серенишима наилазим на изложбу „Од једара којима сан пловила“. Хваранка Тонка Алујевић изложила је ту десетак хаљина које је направила од једра са брода којим је препловила Атлантик.

Иначе, Хвар ове године слави 150 година организованог туризма. 15. маја 1868. овде је основано Хигијеничко друштво, прво туристичко удружење у Хрватској и овом делу Европе које је интензивно потстицало туризам и у Хвару га позиционирало као најважнију привредну грану. Данас је Хвар уз Капри, Бали, Санторини, Арубу… званично једно од 10 најлепших острва на свету.

Текст и фото: Роберт Чобан

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести