Ова Зрењанинка, рођена 1986. године, од малих ногу је волела кошаркашку лопту. Почела је да тренира у Пролетеру, а први тренер јој је био чувени Рада Првулов. С обзиром на то да се женска кошарка у Зрењанину у то време и није добро котирала, Ивана је, још док је похађала основну школу, прешла у новосадску Војводину. Једно време је тренирала чак и са дечацима јер овде једноставно није било услова за напредак. Средњу школу је уписала у Новом Саду, а након треће године коју је, како каже, нажалост једва прошла због небројених изостанака, отишла је у Америку.
- Једноставно, желела сам више од онога што је било могуће достићи овде. У Америку сам отишла 2004. године зато што ми је постало јасно да нећу моћи и да студирам и да играм кошарку у систему који постоји овде у Србији, али и у Европи. Никада себе нисам видела као некога ко би се бавио само кошарком, иако ми је она увек била на првом месту. Знала сам да се од женске кошарке не може живети и да чак и најуспешније кошаркашице немају ни исти третман, ни поштовање, а ни примања као мушкарци – прича за “Дневник” Ивана Роулак.
У Америци је играла на највишем нивоу за Kansas Jayhawkse, где је три године била и капитенка екипе. На својој последњој утакмици у каријери играла је пред 17.000 људи у чувеном Allen Fieldhouse-у. Због свог учинка и у учионици и на терену, факултет јој је продужио академску стипендију на још две године, тако да је завршила и мастер из бизниса. У међувремену је почела да се занима за хикинг и трекинг, односно пешачења у природи планинарским путевима или пешачким стазама.
- Природа је увек будила у мени нешто што ништа друго, па чак ни кошарка, није могла да “дохвати”. Моја прва озбиљнија тура била је 2014. у Колораду, када сам са садашњим мужем и неколико пријатеља освојила Пикес Пеак на неких 4.300 метара. Тура је почела око пет сати ујутру и ми смо око 14 часова били на циљу. Била је то шетња од скоро 20 километара за прикупљање средстава у хуманитарне сврхе. Једноставно ме је одушевила та комбинација менталне и физичке снаге, која је била потребна за освајање врха, затим изазов, друштво, али пре свега свеж ваздух и комуникација са тереном око себе, која је потребна током таквог подухвата – описује наша саговорница.
У међувремену су она и њен супруг Брајан почели и да организују авантуре по Америци, у склопу компаније Asheville Adventures.
- Ми живимо у планинском градићу Asheville у Северној Каролини, који је познат по Апалачким планинама и крафт пиварама. Стога, посетиоци који се одлуче да иду у туре са нама углавном су мање заинтересовани за неке екстремне варијанте. Обична тура траје од 8.30 до 13 часова и, у зависности од физичке спреме и жеља клијената, ми их водимо или на излазак Сунца, на освајање неког врха, или на водопаде, којих има на десетине у радијусу од четрдесетак километара од нас. Већина се одлучује за водопаде јер су лакши за освајање, а то је тура која је углавном између пет и шест километара. Најчешће питање које добијамо после туре је да ли имамо неко од наших чувених пива у портабл фрижидеру који користимо за воду – кроз осмех нам прича Ивана.
Учесници ових тура су углавном туристи који долазе из свих делова Америке, па и света. Предео где се оне организују један је од најпознатијих и најпосећенијих током јесење сезоне због невероватног спектакла који природа приушти када лишће креће да жути.
- Неретко имамо и старије особе. Чак смо имали и групу од пет бакица којима је просек година био изнад 80. Често имамо и породице са малом децом. Наравно, сваку туру прилагодимо клијентима јер је наш једини циљ да њима буде лепо. Већина људи које водимо на туре су они са којима бисмо радо пили кафу, тако да уопште немамо утисак да “радимо”, него једноставно уживамо у прилици да едукујемо друге у лепоти која је свуда око нас – објашњава Ивана.
Када смо је замолили да издвоји једно од најлепших искустава и евентуално неко од најнепријатнијих, наша саговорница је одговорила да је ово убедљиво најтеже питање. Како каже, свако искуство је заиста посебно на свој начин јер сваки врх, сваки водопад, свака река и свака долина имају свој дух и своју посебност.
- Ипак, неколико искустава која су оставила највећи утисак на мене су Stairway to Heaven на Хавајима, Linville Gorge у Северној Каролини и Боботов кук у Црној Гори. Stairway to Heaven је сада затворен за туристе, али смо га ми, срећом, обишли пре затварања. Наиме, то су 3.992 степеника уклесана у саму планину, која воде до највише тачке Оаху острва. Степенице су изграђене током Другог светског рата, да би се на тој највишој тачки поставио сателит за комуникацију. Мој муж и ја смо на туру пошли око три сата ујутру и гледали смо излазак Сунца изнад Пацифика на самом врху – сећа се Ивана.
Друга незаборавна тура је када су Ивана и Брајан прославили петогодишњицу брака тако што су у распону од три дана препешачили око 40 километара у прелепом кањону у Северној Каролини, који се зове Linville Gorge, а који има надимак Little Switzerland због своје лепоте. Како каже, спавање у шатору и кување кафе у портабл џезви било им је драже од изласка у ресторан.
- Боботов кук у Црној Гори спада у категорију најдражих, иако је било и непријатних момената због терена. Камење се на неким местима и одрањало, а с обзиром на то да је падала и кишица, било је помало и клизаво. Без обзира на све то, боравак и активности у нетакнутој природи су једноставно незаменљиви део наше свакодневнице и нешто око чега планирамо своје време – додаје саговорница “Дневника”.
Жељко Балабан
