Од тада на овамо, олимпијским миром благословени Југословени су се закрвили, више него успешно пронашли и најмањи разлог који би их могао посвађати, раскантали властиту земљу од Вардара до Триглава, па сада „олимпијску лепотицу“ Јахорину, на којој је одржан највећи број такмичења сарајевске ЗОИ, посећују као потпуни странци. Руку на срце, држављани Србије нешто мање од остале бивше „браће“, захваљујући пре свега чињеници да је ова планина, зимски центар, остала у оном делу БиХ колача који је дејтонски нож разрезао тако да буде у Републици Српској.
Мада је грађански рат одавно прошао, располућеност се осећа на сваком кораку и општи утисак који се стиче и самим боравком на Јахорини, али и у оближњим Палама и Сарајеву, иоле реалном посматрачу за свега неколико дана врло јасно стави до знања да је, макар у овој генерацији, прича о некаквој јединственој Босни и Херцеговини зацементирано завршена бајка о којој могу само да маштају тзв. југоносталгичари.
Ипак, како на Јахорину долазе пре свега они које привлачи скијање и уживање на снегу, а регионално-политичка интроспекција им је тек у другом плану, сигурно је да их ова планина, још увек дивља и поред све инфраструктуре намењене туризму, неће изневерити. За разлику од снобовског и прескупог Копаоника или Старе планине са малим капацитетима са једне, и исувише удаљених бугарских ,словачких или чешких скијалишта са друге стране (о Алпама већ не бих) за просечног српског, пре свега скијаша из Војводине Јахорина се може показати као идеалан избор.
Довољно ценовно приступачна, не превише удаљена, при чему имаш и загарантован статус најомиљенијег госта код домаћина, не само да је права позивница за сезонце, већ и велики број грађана Србије (пре свега Лала) купује или гради викендице на овој планину, убеђујући нас да је чак и лепша у касно пролеће, лети и рану јесен кад снегови окопне, док је за смучарске фанатике довољно и то што могу да скијају на 40 километара јахоринских стаза чак 200 дана годишње. Пошто су прошле године у званичном предузећу Олимпијски центар Јахорина на вр’ платоа Пољице направили и језеро, вештачко оснежавање је опција којој се може прибећи (мада за тим и нема неке велике потребе) па је и спортско уживање загарантовано, а ако нешто значи не баш јефтини ски пас са ове планине важи и у било ком словеначком скијашком центру. До чега Србадији баш нешто и није стало, али ето...јербо Олимпијским центром руководи негдањи кадар српских експерата из Г17 плус, а макар њима идеја никад није недостајало.
Шалу на страну, ствар је буђелара који сведочи у корист ове планине, јер су мимо ски паса, који за један дан износи 20 евра, остале цене далеко приступачније.
Изнајмљивање комплет опреме је тек 10 евра на дан, а на самој скијашкој, најомиљенијој и најпосећенијој, стази Пољице четворочлана породица може одлично и обилно да руча или вечера за око 50 евра. Наравно ако сте склонији луксузу увек можете да ручате у „Брвнари“ хотела „Термаг“ или „Вучку“, али то већ са собом повлачи обавезу дубљег новчаника, далеко дубљег од сиротињско-новинарског. Уколико се одлучите за дневни мени, односно за јело тог дана, а приде се удаљите педесетак метара од ски лифтова, цене вртоглаво падају па се пристојно руча за свега неколико евра, пошто су цене оваквих оброка можда и ниже него, рецимо, у Новом Саду.
Коме се и то учини превише, дванаестак километара низ планину су Пале, у којима су цене хране и пића двоструко ниже, па изволите...Цене смештаја, поготово ако нисте намерни да баш из пIXаме и са шољом прве јутарње кафе ускачете у панцерице и скијама се запутите на „жицу“, тј. ако можете да преживите скијање без собног или апартманског погледа на ски лифтове, готово су па смешне и за овдашње, војвођанске прилике. Пример „Алфа ски центра“ у насељу Дворишта, свега три километра од ски лифтова, у ком смо, захваљујући интернету, резервисали наша места је тој тврдњи и најбољи сведок, пошто је потребно свега 50 евра за један дан боравка у „напуцаном“ четворокреветном апартману са све камином , кориштењем сауне и гостинске брвнаре са ложиштем за роштиљ или сач.
Ко има јефтиније, нек се јави, али додатну вредност овог смештаја је чинио домаћин, не и власник куће, Драган, добродушни брка, који је опослио сваки захтев двадесетак гостију (зачудо сви су из Војводине) почев од вожње до и са стаза или ноћног провода, Пала или Сарајева, преко набавке еспапа и „чупања“ у снег запалих веселника који на скијање крену са ћелавијим гумама, до разговора угодног уз пуцкетање ватре у огњишту и „коштање мученице“, тј пијуцкање домаће ракијице.
Како је скијаша разне феле, тешко је донети једнодушан став о стазама, али не треба бити Бодо Милер, па не приметити да би стазе морале бити далеко боље одржаване, пошто су само јутарње вожње подношљиве, док се већ око 11 сати сав ноћни рад табача потпуно поништи, чему, узгред, можда и највише доприносе бордери. Скијаши са искуствима упражњавања овог спорта у западно европским монденским ски-центрима посебно ће бити разочарани дугим редовима на успињачама, пошто су у најнезавиднијој ситуацији „средњаци“, односно они који нису спремни да се суоче са “црвеним“ или „црним“ стазама на којима су скијали и олимпијски такмичари, већ се одлучују за успон на „плаве“ стазе жицама-сидрима.
Наиме, у Олимпијском центру Јахорина „генијално“ су смислили да апсолутну предност у редовима дају полазницима бројних ски-школа, па ти аматерски спортски ужитак, уз не јефтин ски пас, уништи чекање од по 45 минута или сат времена у подневном шпицу. Управо ово досађивање у редовима је нагнало и јагње божије, репортера „Дневника“ који је последњи пут стао на скије још док се није припуцало по околним брдима, да се одважи за шестоседну жичару која се чека свега десетак минута и у периодима највеће гужве, а која води на вр’ Јахорине. Било супер и горе и доле, само током једне вожње или спуста прођеш кроз маглу, уђеш у бљештавило сунца, па у непрозирну завесу крупних пахуља...Дивота! Тако осам пута и онда, уз аплауз бројног гледатељства, декнеш и натегнеш лигаменте колена...
Милић Миљеновић
