Краков одбија да се претвори у још једну верзију Лас Вегаса

Туристички водичи називају Краков „другим Прагом“, дакле: 1) исто је леп, само мање извикан, 2) нема толико туриста, то јест много их је, али нису баш све окупирали 3) живот Пољака се наставља најнормалније као да град није туристичка атракција 4) није све посвећено стриптизу 5) све је јефтиније, али забава, истина, није дивља као у Прагу, сада некој врсти средњоевропског Лас Вегаса. Штета за онакав град.
2
Фото: Жикица Милошевић

Одмах се види да је Краков стварно Град! Ма какав Београд, Нови Сад, Сарајево... У социјализму су наше архитекте пројектовале мега насеља на рубовима града и утеривале сеоски живаљ у солитере, да од аграрне земље створе индустријску. Овде су градови већ постојали, а да се удоме радници и сељаци, дизани су нови, рецимо Нова Хута, крај Кракова, никла око железаре, у соцреалистичком стилу, али уметнички величанствена.

Краков је скроз урбан, са влажним зидовима од цигала, трамвајима, старим фасадама, буyацима, ајнфортима, продавничицама пића које раде и целу ноћ и масом што глувари на степеницама цркава са пивом у руци.

Фото: Жикица Милошевић

У хостелу јеврејске четврти Казимир је пуно Пољака из других крајева земље. И сви питају да ли сам у Кракову због папе! Зар он није Аргентинац? Због Јана Павела! Аха, он. Нисам, али лепо ме подсети да је одавде. Како ниси? Па он је најзначајнија личност краја 20. века! Срушио комунизам, ширио мир у свету и препородио Католичку цркву! ‘Ајд се држимо Пољакиња, на пример Каролине Возњацки. Па она је Данкиња. О, какви сте ви одроди. Само има данско држављанство, рођена је тамо и игра за ту земљу, али по српском обичају ми такве сматрамо чистим Србима. Зар ни Стен Вавринка није Пољак? Не. Ови људи не знају ни да је пингвин Ковалски са Мадагаскара Пољак.

Многи су дошли овде ради пива и жена и немају појма да су у јеврејском кварту, једном од три града спојена и окружена зидинама: Краков, Казимир и Клепарж. Зидина више нема, Казимир не личи на гето, већ на лепу четврт. Пуно је синагога, израелских застава, менора, ресторана јеврејске кухиње (врло укусно, са карактеристичним луком) и сведочанстава живота овог народа. Нажалост, Јевреја је сад мање од хиљаду, већина кућа су ресторани, хостели, кафићи, галерије... То је дало нови живот кварту, главном месту за излазак у град. Кафићи су декорисани више него занимљиво. Један има шиваће машине уместо столова, други натакарио сто петролејки на фасаду, трећи је у фазону алхемичарске радионице, где служе и „Мјодне“, црно пиво са медом. Свуда се продају мали Јеврејчићи од пластелина који држе грош у рукама и кожну торбу. Банкари. Слатко. Има и кошер брза храна. Нигде сем Израела јеврејство није живо као у Кракову. А све због краља Казимира Великог и његове љубавнице Естерке Јеврејке, пре 700-800 година. Кренули погроми Јевреја у Немачкој, краљу би жао па их позва у Пољску. Они дошли, просперирали, али их зликовци седам векова касније стигли.

На обали Висле је импресиван краљевски замак Вавел. Аустријанци до 1905. нису поштовали здање, важно за пољске династије, већ ту држали гарнизон и коњушнице. Агилни Пољаци намолише власти да рестаурирају замак и сад се има шта видети. А настао је на месту где је старословенски кнез Крак „надмудрио“ извесног змаја, решеног да више не терорише људе и допусти да се ту населе. Не зна се како га је надмудрио, да ли речју или мачем. Крак нескромно назва град по себи, али данас стоји статуа змаја коју не можеш сликати јер се дечурлија по њој вере, али нигде споменика Краку. Змај испао већа фаца.

Пољаци су јако побожни, ни близу либералним Чесима. Цркве су стално пуне, мисе нон-стоп, а папине статуе и слике свуда. Много тога световног, палате, куле, остаци старих зидина, тврђавице су лепо реконструисане. Срећом, Краков је остао готово нетакнут у Другом светском рату, за разлику од Гдањска и нарочито Варшаве, па није било пуно да се обнавља. Али Флоријанска капија је баш лепо одржавана. Једина је преостала од седам за улазак у град. Главни плац је највећи средњовековни трг Европе, а на сред среде палата Сукјењице, Тржница сукном. Данас нема сукна, већ радњица са сувенирима. Поред је торањ Градске куће, без Градске куће. Неки паметњаковић је крајем 19. века размонтирао и оставио само торањ. Бистрица мала.

Фото: Жикица Милошевић

Кад су рушили силне куле и зидине, ваљда су мислили да је то прогрес? Забезекнули би се зашто их данашњи туристи сматрају кретенима, а оно преостало од средњег века фоткају до изнемоглости. Свуда около су кафићи и столови, ресторани и пивнице, шта ко воли. Град пођеднако забаван и старима и младима. Свуда фијакери. Иза Богородичине цркве (има два неједнака торња, виши и виткији мушки, а мањи и дебљи женски) је тргић где се цуга пиво и вотка из флаша. Као у новосадској Порти. Одлично за један Север.

Клубови су инвентивни: један има вратара обученог као аустроугарски војник, други барокне промотерке, трећи социјалистичког милицајца са петокраком. Крај њега пролазе ћелави, набилдовани прави полицајци са пендрецима. Милицајац шаљиво стане мирно и салутира. Стари Јагелонски универзитет. Као да си у средњем веку. Одосмо до мензе, по ценама студената. Лепе конобарице љубазно донеше пироге. Једемо у башти са погледом на Стари град. Велеград, а питом као да је мали. До виђења се каже као и на српском, пиво исто, све се разуме кад је написано. На мапи крај нас је на енглеском „Yоу аре хере“, а на пољском „Ту стоисз“. Јесте, ту стојим. Све ми јасно.

Жикица Милошевић

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести