Најтрадиционалнији, јер неће велике зграде. Наравно да је Саудијска Арабија строжа законима, а пре реформи принца Мухамеда бин Салмана била је и најстрожа. У Оману је све ново дизано псеудотрационално. Рецимо, све зграде су на четири, шест и јаааако ретко осам и више спратова, све су коцкасте и са равним кровом, а све бојене у бело. Нема солитера и чуда неимарства као у оближњим Емиратима. Због султана Кабуса.
Кад сам се родио, а то не беше баш толико давно, није постојала држава Оман, већ Мускат и Оман, а онда 1970, кад сам имао неколико месеци бебећег живота, Кабус обори с власти претходног султана, свог оца, уз помоћ војске и Велике Британије, промени име државе у само Оман, застави дода грб, белу и зелену пругу (раније је била само црвена), схвати да је нафта велика прилика, те модернизова земљу. Саградио је и велико здање Краљевске опере. Владао је 50 година и 2020. се преселио на ахирет, без деце и уз један кратак и неплодан брак од тек три године. Његов контроверзни животни стил је дигао много прашине, али је у историју ушао као отац модерног Омана. Као султан је спровео политику модернизације и електрификације (нису имали баш пуно струје раније) и окончао међународну изолацију. Увео је телефон и изградио школе, болнице и путеве (имали су само десет километара пре њега). Његова владавина је довела до раста животног стандарда и развоја земље, укидања ропства, краја Дофар побуне и проглашења устава. Ропства? Па да. До пре неку годину ропство је било званично и у Мауританији, а он је то урадио 1970. Увео је омански ријал (вреди чак 2,50 евра) као званичну валуту, заменивши индијску рупију италир Марије Терезије!
Уз помоћ агенције „Алегра“, која нас је одвела на крстарење, пристали смо у оно што се у програму наводи као Мускат, престоницу Омана. Али, стварност је мало другачија. Заиста постоји Велики Мускат, спој три града - Старог Муската на истоку, старе престонице Матре, где пристају крузери, и Новог Муската који се протеже у равници западно од Матре. Нови Мускат је дело Кабуса, који је закључио да се Мускат не може ширити у брда, већ у равницу крај мора и пешчаних плажа. Тако смо се, и не знајући, договорили са таксистом да нас за 60 евра провоза до свих знаменитости. Сви су носили беле абаје, и капе које се зову кем или кеме, а имају обрубе разних дезена и боја, иако су све беле. Кажу да се сваки дан носи друга, постоје свечане, а по њима се препознаје и ко је богатун или сиромах.
Елем, прво смо ишли до Велике yамије Султана Кабуса, у Новом Мускату. Завршена је 2001. и огромних је димензија. Некако спокојна, подсећа на оне у Шпанији и Мароку, са својим вртовима и базенима. Може да прими 25.000 верника, а посебно је занимљиво што верници нису сунити и шиити, па чак ни алавити Сирије, већ - ибадити. Сматра се да су чак и најстарија грана ислама, јер су се издвојили пре него што су се сунити и шиити посвађали. Иако најстарији, једни су од толерантнијих, кажу, најтолерантнији после алавита. Толеранција се види јер се у Оману, за разлику од многих других земаља, слободно могу градити цркве и хиндуистички храмови.
Свакако је Кабусова yамија највећа ибадитска на свету, а имала је и највећи тепих икад саткан, но, данас је то тек други највећи, после градње Велике yамије султана Заједа у Абу Дабију. Ту је и величанствена Краљевска опера (не каже се Султанска, јер султан је сам по себи краљ) од белог мермера из Караре, јер је Кабус, школован у Британији, обожавао музику. На сунцу, заслепљује својим беласањем. Плажа Курум је омиљено место мештана, али и страних купача, а локалне девојке у гимназијским униформама не дају се сликати, ни саме, а поготово са непознатим мушкарцима.
Име Мускат је прилично добро познато, као мушкатни орашчић који је по граду добио име. Све то потиче од Португалаца и 16. века, кад су били поморска велесила и контролисали путеве зачина до Азије. Освојили су Мускат и Малаку, у Малезији, одакле су довозили орашчић у Европу и ето имена преко „успутне станице“. Португалци су саградили и моћне тврђаве у Мускату и Матри и држали из док их Османлије нису истерале (чак тамо су дошли!), да би се на крају Оманци ослободили свих. Оман је после тога био центар трговине зачинима и робљем, имајући кључно место као раскрсница трговине између Источне Африке и Индије. Омански султан је једно време боравио у Занзибару, јер је то била његова територија, а све кулминира тиме да је, за разлику од Емирата, овде пуно мулата (мелеза црнаца и белаца) и чистих Африканаца, потомака робова из данашње Танзаније, Кеније и Мозамбика.
Елем, палата Ал-Алам је још једно ремек-дело смиреног оманског погледа на свет и луксуз. Све савршено, естетски довршено и непретенциозно, ако иједна краљевска палата може бити непретенциозна. Иза ње, пружа се тврђава Ал-Yалали, на тамносмеђим литицама.
Бели балкони Матре подсећају на стрипове Корта Малтезеа и песме Дарка Рундека. Као да вас неко одведе у колонијално доба, Индију или Занзибар. Плаво море и обала Индијског океана. Гледамо ка Гоу и Бомбају. Сук, пијаца у Матри, извор је свакојаких делиција и сувенира - мошусних сапуна, шалова од Кашмира, индијске брзе хране. Цене делују повољно, али је варка – један ријал је 300 динара. Кинеске копије ханyара, националног ножа и поноса, свуда су. Идемо на чај од затара, мог омиљеног арапског зачина. И мачака је свуда, највећи су пријатељи. Мирне су и воле да се мазе. А кад се не плаше људи, значи да су и они питоми. И зато је Оман оаза мира и визуелне хармоније на лудом Арабијском полуострву.
Жикица Милошевић
