Иако кажу да штенад не треба возити колима јер то тешко подносе, често и повраћају, мој Тубиша је прву вожњу (од Бегеча до Подбаре) провео трауматично, са свега напуњена три месеца, па је, разуме се, и повраћао. Међутим, већ пет дана након тога, исти тај мој пас ушао је у кола мојих родитеља, сместио ми се код ногу на сувозачевом месту и преспавао читав пут од Подбаре до Житишта. Није се ни мрдн’о!
Сваки следећи пут Тубиша је био диван сапутник, све док простор код ногу није постао мали, тесан, недовољан да псећа душа дремне док војвођански путеви љуљају нежно, фино, полако... Но, ни такве вожње нису представљале никакав проблем, што ме је охрабрило да наше путешествије подигнемо на виши ниво: одласком у Београд.
Возом!
Како је за мене српска престоница увек била синоним за „бетонску yунглу“, није ми често била дестинација којој се радујем. Бар све до прошлог викенда, када је криза за путовањима и екскурзијама достигла тај ниво да је и Београд био утеха - само таква! Али, да бих могла да се препустим том ужитку, морала сам да имам макар неки план, нешто што ће ми држати пажњу и фокусирати ме само на оно што желим да видим.
Паркове!
Желела сам да упознам најлепшу страну Београда, да завирим у све његове „флорне yунглице“ и уверим себе да и ова наша престоница има нешто што ће ми пружити прст/гранчицу помирења. А и, да се не лажемо, где друго Тубиша и да се потпише у Београду и пошаље разгледнице, ако не на зеленим површинама где се нанета штета не тумачи као штета.
И, кренемо Тубиша и ја, рано ујутру, нешто пре 9 сати, са нашег Телепа, до главне аутобуске, односно железничке станице. За 40 минута пређена 3,3 километра. Калорија и корака се не сећам. Онда следи једночасовни одмор у регионалном возу за који, макар у одласку, Тубиша није платио карту. А иначе је цена је упола мања него за „редовне“ путнике.
- Види пас! Гле, кер! - коментарисали су путници-пролазници тражећи празно место у неком следећем реду, у следећим колима.
А Тубиша... Нестварно миран, опуштен! Седео ми је склупчан у крилу, док је њушку придржавао на рам прозора, трептао, облизивао се, овлаш ме погледао и - уживао.
Онда долазимо до наше прве одреднице, станице на Новом Београду, на ком је први парк са списка, Парк пријатељства, до ког нам је требало око 30 минута. Махнули смо разним пријатељима чија укамењена имена гледају на крошњу свог платана, а место за мини пикник пронашли смо на неком „безименом“ дрвету испод ког се лепо виде и „Вечна ватра“ и стазе на којима трче и возе бицикле веома ситни људи и Алеја мира и небо начичкано пуфнастим надморницама. Наравно, не смем заборавити ни на моје савршене сендвиче и Тубишине савршене грануле које су том приликом биле поједене.
Но, дошло је време да се предвиђена рута даље шестоножно осваја, па смо се тако нас два другара упутили ка Бранковом мосту где нас је наједном напала несносна бука градске цивилизације. Размишљам: мора мало и да боли, па ће оно лепо да буде још лепше. Елем, стижемо ми до парка на Калемегдану, а негде успут смо наишли на саобраћајни знак који нас је упућивао право, на Нови Сад. Затим брзински одмор на клупици у ’ладовини, тек толики да се умеморишу кадрови и одатле, па још брзинскији круг по плочницима и дрвеним мостићима „Значи Кале, значи брда“, да смо (на сву ту брзину додајте још једну) прелетели Кнез Михајлову и, са све већ трагично нажуљаним стопалима, кренули ка Пионирском парку, ту негде после трећег семафора.
У том парку смо провели свега седам и по минута. Чисто колико ми је требало да наместим чарапу и оспособим ногу на основну функцију, да се креће, да ме помера. Било ми је драго што и ту видим људе, можда не туристе (јер сви су на „Калешу“, у центру и на Инстаграму), али житеље тог дела града, јер користе најлепши и најближи им кутак Београда.
Турска амбасада, па нека једносмерна уличица, више као тунел под високим и густим крошњама и ето парка на Ташмајдану. Ори се чаршија од трубача испред Храма Светог Марка, лабудице шире хаљине и осмехе, ја процесуирам неку нову димензију, а Тубиша почиње да шизи за неком женкицом јазине феле, рекло би се, у терању. Повуци, замоли, потегни и коначно крени, стигосмо нас двоје до керећег паркића, баш тамо где је била и малопређашња псећа фантазија, улазимо, седамо, и даље слушамо оне трубаче на стероидима и молим време да мало убрза, јер смо за два сата препешачили десет километара!
Следећа зелена заставица на Гугл мапи била је усред Парка Мањеж, кроз који смо само овлаш прошли, познат ми је од раније, па самим тим незанимљив, тако да смо се упутили ка чувеном кружном току на Салвији, где смо заврнули удесно и кренули ка Карађорђевом парку, да бисмо успут додирнули и Парк Милутина Миланковића, избили на Храм Светог Саве, а потом се спустили до керећег паркића на наредном одредишту. Пауза, па спуст кроз Парк Ослобођења ка Прокопу, матимила, кроз какве улице смо прошли и колико смо узбрдо ишли, у неким моментима сам само размишљала како не бих волела ту да ми се нешто деси, да ме неко нападне, да Тубиша побегне, да избије нека пуцачина као у филмовима...
Миц по миц, стижемо на станицу, три сата пре поласка нашег воза, али кажу, можемо с купљеним картама (јер је у повратку и Тубиша платио своју; чуј, он платио) да идем и на ранији, само не у „Сокола“, већ у регионални. Ок, може, боље чекати један сат у том бетонском бучном тунелу, него три. До тог тренутка, два стопала и четири шапе су за собом имале пређених скоро 25 километара, бар тако апликација за праћење тврди, потрошених 1.800 калорија и проживљених пет сати.
Резултат - за понос. Тубиша - за три поноса!
Стигли смо у Нови Сад, улетели у први такси, стигли на Телеп и ођедном су се свих осам нашле у вис, а мозак: „И, кад ћемо опет?“
И, за крај, јер било би неумесно другачије завршити ове прикљученије, Београд је фин град. Какав год однос имали с њим или према њему, некако је јасно да је једна од престоница у Европи, носи у себи тај спој балканског и западњачког, има моменте културе и кича, тренутке мира и неподношљивог хаоса, грађевине које су наџивеле различите Београде кроз димензију звано - време. Може се у њему пронаћи душа, макар за сваки сензибилитет по једна. Не осећаш се као странац, јер те нико ни не примећује, па нема ко да те гурне под неку маргину. Или банкину.
Текст и фото: Леа Радловачки
