Чак 16 локомотива парњача налази се на једном месту у музејској поставци надомак ранжирне железничке станице.
Готово да нема путника намерника или туриста који овде не застану, да изблиза осмотре моћне црне машине означене серијским бројевима, а које су некада тутњале пругама и покретале економски развој…
Решица је већ у другој половини 18.века постало важно рударско место, узнапредовала је када се захуктала железара и производња парних локомотива, све док их нису сустигле нове технологије.
Локомотиве парњаче су музејски експонати у возном стању, могле би и данас вући возове, али се железница одавно преоријентисала на локомотиве дизелке, моторне возове, погон на електрику и брзе пруге. Негдашња фабрика за производњу машина у Решици је 1872. године произвела прву парну локомотиву за ширину колосека од 948 милиметара, са ознаком “Решица 2”. Управо тај првенац међу локомотивама из фабрике у Решици заузима централно место у музејској поставци, па је уздигнута на почасно постоље. Локомотиву “Решица 2” пројектовао је Џон Хасвел, директор фабрике локомотива “СТЕГ” у Бечу, па је ова локомотива прва направљена у југоисточној Европи приказана 1873. године на великој међународној изложби у Бечу.
Непун век након замаха тешке индустрије у Решици је приређена изложба 16 репрезентативних локомотива од којих је 14 прављених у том граду, а по једна у Бечу и Будимпешти. Музеј парних локомотива отворен је на 140. годишњицу од прављења прве локомотиве, па је тако Решица добила највећу техничку музејску поставку на отвореном у Европи.
Разгледање локомотива подсетило ме је на детињство, када је мој отац Деспот као ложач парњача био једна од карика у покретању гаравих локомотива на нашим пругама од Новог Сада према Београду, Суботици, Богојеву, а ја одлазио код отправника возова на железничку станицу у Чортановцима и добијао цедуљице са бројем воза и временом када треба да се јави на службу. Сећам се да је помињао локомотиве “Мађарица”, вероватно из познате серије “Хунгариа” прављених у Будимпешти, која је била “звезда” међу локомотивама, а у Решици је до 1964. године, изграђена 1.461 парна локомотива те серије.
У Решици је прављене укупно 14 типова локомотива, за индустријске потребе и путничке возове. За вучу путничких возова у Немачкој са развијањем брзине од 100 км на сат до 1937 је направљено 139 комада, а једна од серија за железницу у Паризу са бројним технолошким побољшањима, прављена између 1937. и 1939. године у 37 примерака, могла је да вуче композицију тешку 700 тона и развија брзину 110 км на сат... Између 1926. и 1960. године у Румунији, већином у погонима у Решици је произведено је преко 1.200 парних локомотива од којих су десет врста биле за пруге са стандардним колосеком, а три су биле за уски колосек.
- Музеј парних локомотива је највећа туристичка атракција Решице јер многим људима су још у сећањима када су још пре 30 или 40 година тутњале пругама и вукле теретне и путничке возове. Локомотиве су наше велико индустријско наслеђе које желимо да чувамо и афирмишемо. За људе у Западној Европи то је најважније подсећање на замах развоја, желе да се потсећају на тај период – каже Андреј Сабо из Удружења “Еуроланд Банат” из Решица.
Прве пруге које су изграђене у Банату, сплетом историјских околности након Великог рата пре једног века пресечене државном границом и једно време саобраћале повезујући људе Баната у Румуније и Србије. Најстарија пруга на овим просторима између Оравице и Бајзаша, на чијој су траси били Јасеново, Бела Црква и Врачев Гај у нашем делу Баната, изграђена је још 1854. године.
- Банат је у том периоду био под влашћу Аустро-Угарске и било је нормално да су људи из Оравице и околине ишли на пијаце у Јасеново и Белу Цркву, или обрнуто, а пруга је исто тако функционисала и након Првог светског рата, све до 1951. године, у време политичког размимоилажења Тита и Стаљина. Сада недостаје километар и по пруге на румунској страни и око осам километара од границе до Јасенова. Обнова ове и других пруга у Банату са обе стране границе, могла би успоставити један романтични пут железницом између Румуније и Србије. То би могла бити велика туристичка атракција, зато што постоји пруга између Беле Цркве и Вршца и даље према Темишвару, затим до Жомбоља, Кикинде, Зрењанина и да се кружно романтично путовање успостави целим Банатом. О томе се у више наврата разговарало између администрације Жупаније Тамиш и АП Војводине, који исказивали заинтересованост да се крене у реализацију, али за сада све је само лепа идеја – каже Сабо.
Жила куцавица Баната с почетка прошлог века била је пруга од Темишвара до Бечкерека чија је градња почела 1894.године, коју је покренуо гроф Андрија Чекоњић. Он је имао имања близу Жомбоља и код Сечња. Да му се млеко са неколико фарми не би кварило до пијаца у Темишвару и Бечкереку, он је сам уложио новац у градњу пруге Темишвар-Бечкерек.
Када је донета Резолуција Информбироа 1948. године, уништено је по три километра пруге са обе стране југословенско-румунске државне границе. Једино подсећање на ту пругу остало је у путу који спаја Сечањ с наше стране и село Бусење у Румунији, у коме су још остале шине ове железничке пруге. Сва инфраструктура некадашње железничке пруге на тој релацији постоји и данас, али нема челичних шина и дрвених прагова. У целој причи о прузи Темишвар-Бечкерек јесте, у чињеници да нешто што је један богати велепоседник пре једног века сам направио, две државе нису никада више успеле да ревитализују.
Текст и фото: Милорад Митровић
