Венеција: Сјај отет из ритма времена

Опремљеност бедекерима који упућују шта и где у Венецији треба неизоставно видети не гарантује да ће просечни посетилац упознати овај град, с обзиром да је списак музеја, палата и других места које вреди посетити истински дуг.
w
Фото: pixabay.com

Сем тога, она права Венеција није само бескрајна туристичка разгледница коју чине гондоле и голубови на Тргу Светог Марка, звуци виолине из Вагнеровог омиљеног кафеа “Флоријан” и њене знамените цркве и музеји.

Венеција је јединствена, мистериозна и заносна. У њој и префињени посетилац бива фасциниран малим пјацетама (које познајемо из авантура Корта Малтезеа), необичним радњама најразноврснијих заната и тајним пролазима који још увек чувају мемљив мирис лагуне.

Према чувеној легенди јеванђелисти Марку се приликом шетње по острвима лагуне указао божији гласник и рекао му да ће на том месту бити подигнут леп, необичан град који ће га узети за свог заштитника. Тако је почела историја славног града који ће стекавши примат у трговини целим Средоземљем, постати моћна република, град велепних цркава и палата, и место из којег су утицајни дуждеви кројили судбину медитеранског света.

Све до данас, међу Венецијанцима се задржао мит о свечаном оснивању града, по којем су 25. марта 413, бегунци из Падове поставили камен темељац на месту данашњег Риалта. Ушушкани у лагуни и заштићени водом, првобитни становници су се успешно одупирали првим налетима варвара, а већ почетком 9. века на темељима од балвана, дубоко заривеним у тло лагуне, подигли су прве грађевине стварајући нуклеус будућег града.

Од времена успона, Венеција је моћна трговачка и поморска сила, са необичним државним уређењем заснованим на мешавини монархизма (дужд), аристократије (сенат) и демократије (велико веће). Удаљена четири километра од копна и два од отвореног мора, она се простире на 188 острва одељених са више од 170 канала. Житељи Венеције одлично знају да је њихов град по броју становника некада био трећи у Европи.

Од готово 400 хиљада Венецијанаца почетком 20. века, у граду их је данас остало мање од 60.000. Због своје специфичности, ова “мистериозна, шармантна дама, раскошне гардеробе и отменог понашања”, како је овај град описиван у односу на остале у Европи, никада се није ускладила са брзим ритмом данашњих метропола, што је можда и основни разлог огромног одлива њеног становништва. Живети у Венецији значи заборавити на комфор аутомобила, градску вреву и бити спреман на честе поплаве, густе магле, ћудљиве туристе, велику влажност и пешачење.

Главна саобраћајница, односно пловна артерија града је канал Гранде, који Венецију дели на шест зона званих “сестриери“. Иначе, ова древна лука је од 1171. до данас успела да сачува типографску конфигурацију и нумерацију улица, које се у Венецији зову “кале“, а попречне “рамо“. Без обзира што је Венеција практично подигнута на води, градски превоз беспрекорно функционише. Да би се превезли у други део града или на неко од околних острва, туристи често користе вапорето (нека врста воденог трамваја), који саобраћа на двадесетак линија.

Фото: pixabay.com

Ретко ко одоли романтичној вожњи у гондоли, једним од најпознатијих симбола Венеције. Богато украшене интарзијама у дрвету на прамцу и крми, са скупоценим балдахином на средини, гондоле су по једном средњовековном пропису морале да буду офарбане црном бојом и премазане лаком, чији је састав и данас тајна појединих градитеља ових пловила.

Наводно, овај пропис је донет ради сузбијања склоности тадашњих племићких породица које су се такмичиле у китњастом опремању својих дугачких чамаца. Од преко десет хиљада гондола у 16. веку, данас их је свега пар стотина, и служе као туристичка атракција којој не могу да одоле они који су за неколико десетина минута вожње спремни да плате око 50 евра. У случају да путници пожеле да њихов доживљај буде употпуњен песмом гондолијера, цена превоза се повећава.

Остали до друге обале могу да дођу прелазећи један од преко 400 мостова, од којих је највећи број подигнут у периоду од 12. до 17. века. Поред чувеног моста Риалто, најпознатији мост у Венецији је Понте деи соспири (Мост уздисаја), саграђен у 17. веку да би спојио Дуждеву палату са новом затворском зградом. Њиме су после доношења пресуде спровођени осуђеници до затворских ћелија или места погубљења, који су кроз прозор затвореног моста, последњи пут могли да виде град.

Какав значај за Венецију има море говори и древна церемонија која је у прошлости окупљала целокупно градско становништво. Наиме, у раскошно окићеном броду званом “буцинторо“, млетачки дужд је сваке године обављао “венчање” Венеције с морем. Тога дана би се уз голему помпу и пратњу градских достојанственика и страних дипломата, дужд одвезао у луку Свети Никола и ту бацао у море симболични венчани прстен, изговоривши речи: “Море, с тобом се венчавамо у знак вечнога господства над тобом”. 

Без обзира са које стране света долазе, сви гости Венеције стигну на Трг Светог Марка, иначе једини прави трг у граду. Треба имати у виду да празне просторе испред цркви и палата градски житељи називају кампо, и укупно их има 127. Венецијански Трг је као јединствено урбанистичо и архитектонско решење током историје био позорница најважнијих колективних манифестација, биле оне световне прославе и верски обреди, игре и позоришне представе. Уобличио га је у 16. веку Јакопо Сансовино и тада пројектовао и саградио Библиотеку Светог Марка, Лођету и велико степениште Дуждеве палате.

Источну страну Трга затвара велелепна црква Светог Марка, у чијој унутрашњости се чува саркофаг са моштима јеванђелисте и заштитника града. Ова грађевина јасно сведочи о јаком источном утицају у Венецији и представља најмонументалније остварење византијске уметности на тлу Запада. Градња овог храма започета је у 9. веку, а свој изглед са основом грчког крста уписаног у квадрат и пет купола, базилика дугује узору - цркви Светих Апостола у Цариграду. 

Осим главне венецијанске цркве, свакако вреди посетити и цркву Санта Мариа Глориоса, у чијим бочним капелама се налази низ надгробних споменика славних Венецијанаца. Утабана туристичка стаза води до цркве Св. Јована и Павла, коју често називају “венецијанским Пантеоном”. Ово име није случајно дато, с обзиром да је у поменутом храму сахрањено 25 венецијанских дуждева, као и дубровачки комедиограф Марин Држић. У шетњи Венецијом не би требало пропустити цркву Санта Марија дела Салуте, опевану у метафоричким стиховима Лазе Костића.

Синиша Ковачевић

EUR/RSD 117.9693
Најновије вести