И заиста, иако Турска лежи на три мора, овај црноморски део прилично је занемарен кад је туризам у питању.
- Знате, овде имамо више проблема: пре свега, ово је лучки град, један од највећих у региону, а трговина угљем наша је главна привредна делатност. То значи да је све подређено привреди, а не помажу ни морске струје које су овде веома јаке. Имамо и челичану, четврту по величини у свету. Јасно вам је да је откривање правца развоја туризма прави изазов.
Да је изазов, јесте. Зонгулдак, главни град провинције Зонгулдак у црноморском региону Турске, основан је 1849. године као лучки град за оближње руднике угља у Ереглију и већина људи на неки је начин везана или за челичану или за руднике…
А клима? Ни с њом нису најсрећније прошли. Како кроз шалу каже наш саговорник, киша у Золгундаку пада два пута недељно, али по три дана заредом… Ипак, лета су топла, просечна температура је око 22,5 °Ц у јулу и августу, али укупно толико траје и сезона. Зиме су хладне, просечна температура је око 6 °Ц у јануару и фебруару.
Па шта радити с туризмом у влажном и хладном граду, с намрштеним Црним морем које је име добило због вечно тамних облака које рефлексијом боје море у црно?
Отићи под земљу.
Најважнија налазишта црног угља у Турској налазе се у басену Ерегли на западној обали Црног мора. Вађење угља је почело 1840. године и траје до данас. Године 1992. у једној од најтежих рударских несрећа у земљи погинуло је 290 рудара. Споменик с њиховим именима налази се на улазу у Музеј рударства, понос овог универзитетског града и центра за обуку рудара и рударских инжењера. Право је туристичко чудо, ако сте имали среће да се, заједно са стручним водичима, спустите 300 метара под земљу и погледате из прве руке како је некад изгледало вађење једног од најквалитетнијих угља на свету.
Он је и први турски музеј рударства, отворен 2016. године. У троспратној згради музеја, као и на отвореном простору, представља историју рударства црног угља од његових почетака до данас, основе топографије угља, басена и формирања угља и фосила…
Золгундак живи од подземља, и не само од рудника. Педесетак километара од центра овог града налази се чудо природе, дубљено стотинама хиљада година, с понорницама и подземним језерима: пећине Чехенемагзи, у преводу “Паклена уста”. Но, оно што се тамо догађало, далеко је од Пакла. Ове пећине, наиме, колевка су криптохришћанства, уточиште за прве монотеистичке прогнанике на тлу Европе. Смештене на ивици насеља Инон, у Ахеронској долини, сведоче о богатој и бурној историји. Управо у овим пећинама први хришћани правили су светилишта, крстили децу, исповедали се, окупљали на тајним службама, прогоњени од тадашњих власти. Три пећине Чехенемагзи данас су повезане са музејом Ерегли, а смештене су једна до друге. Прва пећина природно је подељена на два дела. У првом делу под је поплочан мозаиком са биљним и геометријским мотивима, чији су остаци и данас видљиви. На источном зиду другог дела отворена је мала апсида и испред ње су степенице, па се претпоставља да су служиле за обреде.
Друга пећина налази се одмах поред прве, на падини, а мештани је називају пећином Коча Јусуф. Пећина, до које се спушта уз помоћ вертикалних мердевина проласком кроз уски улаз на падини, наставља се у планину 1,5 километара. Пошто је камен који је пао са плафона 1960-их година блокирао пут, могуће је ићи само до 350 метара дубине. Пећина, чија се историја може пратити по траговима које су оставили зидари, простире се на површини од око 400 квадратних метара и подупрта је двема слоновским стопама, што не чуди ако се зна да су је пре криптохришћана за пророчиште, поред Делфа, користили древни Грци, и да је била друго највеће и најпознатије пророчиште у овом царству. Трећа пећина, Ајазма, уједно је и највећа, а под јој је прекривен подземном водом. Пећина, која је направљена људском руком, служила је као цистерна за воду за прву и другу пећину.
Откуд Паклена уста
Последња и најтежа од дванаест мисија које је краљ Еуристеј дао Хераклу (Херкулу), симболизујући непобедиву снагу човека да се одупре и нападне природу, јесте отмица пакленог пса Кербера из Хада, из које смртнику нема повратка. Херакле долази у Ерегли са Аргонаутима који су кренули у потрагу за Златним руном и уз помоћ Хермеса и Атине износи Кербера на земљу. Еуристеј се на смрт преплашио кад је угледао Кербера, те га је Херакле га је пустио натраг у Хад. Пећине Паклених уста су место где се Херакле спустио у Земљу мртвих да отме Кербера.
Ове пећине за јавност су отворене 2001. и постале су важна тачка такозваног религијског туризма, претежно хришћанског које се у Турској паралелно одвија с оним класичним – ол инклузив летњим. Тако су и виспрени Турци нашли начин да прихвате и сопствену историју и богатство различитости које им она доноси. Надамо се да ће и Золгундак наћи значајно место на тој туристичкој мапи.
Ивана Радоичић
