Тај наизглед чудан спој информативе и забавно-едукативног програма, а потом и телевизије и радија, заправо је савршена слика Татјане Миражић, која је професионалну каријеру остварила у медијима, а завршила је Технолошки факултет. Носити тај судар светова у себи није увек било лако, али је на том путу увек имала подршку и љубав.
- Знате стихове „Ветрови ме ломе, ја живим по своме”. Да бисмо живели по своме, морамо имати и људе који су уз нас и са нама и у нама и који ти дају ветар у леђа. За мене је то мој супруг Слободан, поред кога сам пуно тога научила. Наш први сусрет је био на мосту Слободе, који је за време бомбардовања срушен. Гледали смо у Дунав када ми је рекао „Знаш како се одупрети виру? Тако што му се препустиш до дна, где је најслабији и онда испливаш на површину.” Зауставио ми је дах, погледам га и питам „Шта је за тебе љубав?”, а он је рекао „Љубав је давати, а не очекивати ништа заузврат”. То је било то, окрећем се, падам му у загрљај и срцем знам „То је човек мог живота”. Мудрост каже: „Чувајте оне људе који од вас не траже ништа, а поред којих имате све” и то је мој Слободан...ево већ више од две деценије били смо једно другом спас и нада и љубав кроз најтеже животне падове и најлепше успоне - рекла је Тања Миражић на самом почетку нашег разговора о њеном животу и каријери.
Да ли сте одувек хтели да радите у медијима?
- Мене је Желимир Жилник наговарао да упишем глуму након што сам код њега прошла неку аудицију јер му је требао неко ко игра и пева и глуми. Нисам то учинила јер никада нисам била фолирант. Када сам дошла до Академије и видела неке исфолиране фаце које глуматају, мени се све окренуло у стомаку и вратила сам се кући. Моје тадашње поимање глуме је природност а не глуматање...мада сам увек мислила да ћу играти у неком филму свог брата Игора Павлова, који је завршио филмску школу у Ванкуверу(Канада) - ни то се није догодило. Додуше, ангажовао ме је једном као шминкерку, док је студирао режију у Новом Саду и тада ми је професионална глумица рекла да је нико никад није лепше нашминкао. Ето, могла сам да одем у иностранство и да будем шминкер и вероватно никада не бих пропала јер сви воле да буде лепи, посебно данас (осмех).
Замало да вам први ангажман буде телевизија?
- Прва аудиција је била за трећи програм телевизије Нови Сад. Три дана су биле гужве и ми смо чекали да се разиђе маса. Дођем на ред, камера ме хоће, али онда ме Милорад Црњанин пита да ли ми нешто дође Милутин Ж. Павлов (који ми је отац), а ја се одмах наљутим и питам „Какве то има везе?” јер он наравно није ни знао да сам се пријавила на аудицију. То му се вероватно свидело и одмах је хтео да ме ангажује за вести, али ја сам закаснила на први састанак јер сам јурила с Технолошког факултета. Он ми човек, наравно, каже да тај дан за мене нема посла, а ја одговорим „За мене овде више нема посла” и одем.
Радио је ипак био прва љубав?
- Јесте. Прво је била аудиција на Пан радију која је трајала неколико дана и од 1000 људи прође нас троје, а на крају остајем само ја. Тада се још куцало на машини и снимало на тракама. Запослила сам се за стално, а после пар месеци сам прешла на Пан радио савеза слепих где се враћам на статус хонорарца. То је био почетак времена када су разни ликови са говорним манама говорили да сви могу да читају и то је био почетак урушавања професије презентера који траје до данас. Потом прелазим на Стотку, затим на Радио Сајам где сам била водитељ, али и шеф продукције.
Прво ТВ појављивање било је у Зврку?
- Заправо сам радила на радио Стотки, али сам повремено ускакала у емисију „Зврк” која се емитовала на НС плусу и радила са децом.
Први ангажман на телевизији Нови Сад био је водитељски посао у забавном програму, концепцијски сличан радију, само што су додатно укључене камере. Након петог октобра 2000. године, замолиле су ме колеге из Информативног програма да „привремено” помогнем у вођењу Дневника у 17 сати, који се такође преносио на РТС-у. Водила сам тада и „Новосадске разгледнице”.
Како се догодио прелазак на БК?
- Звони телефон и зове ме Аљоша Миленковић, колега са којим сам некада давно радила на радио Стотки. Он је тада увелико био препознатљиво лице БК телевизије и када је видео моје вођење Дневника, допало му се и позвао ме је. Из разговора схватимо да је мој хонорар троструко мањи од његовог и он обећа да ће ме препоручити на БК. Прво су уредници гледали како радим Дневник, након чега је уследио позив менаџмента, са понудом која се не одбија. Убрзо, већ од 1. новембра прелазимо на БК ТВ и селимо се у Београд јер је и мој супруг, тонски сниматељ, такође постао део тима. Ту почиње моје прво ангажовање у информативном програму где сам пуно научила радећи новинарски, уреднички и презентерски посао. Најлепши период у мом професионалном животу је био када сам уређивала и водила емисију „Кажи А” и писала за часопис „Породица” управо о темама из области здравља.
Када остајете без посла на БК, враћате се на факултет?
- Враћам се на факултет који сам напустила деведесетих из егзистенцијалних разлога јер ми се указала прилика да се запослим. Вратила сам се студирању у 35. години и завршила сам Технолошки факултет у Новом Саду, одсек микробиолошки процеси у прехрамбеној индустрији. Разочарала сам се у медије и мислила сам да им се никада више нећу вратити. Била сам убеђена да ћу се посветити научно-истраживачком раду, испитивању микроорганизама који не могу да вам нанесу толико штете и бола као што је - људска глупост. Није било лако вратити се учењу, али онај „ко хоће нешто да уради, нађе начин, а онај ко неће ништа да уради, нађе оправдање”. Та мисао ми је била водиља да не одустајем у тешким тренуцима студирања.
Ипак се враћате у медије?
- Дешава се да ипак почињем да радим Вести, па Дневник у информативном програму Радио телевизије Војводине и врло брзо ме изаберу да будем водитељ-сарадник у „Забавној недељи”, аутора Александра Филиповића. Он је велики професионалац и човек добрих намера тако да смо добро функционисали. Тада сам радила у информативи и забави, као хонорарац. Мислила сам да је то само привремено, међутим, у тренутку одлуке - куда даље - имала сам понуду да ме запосле на неодређено на РТВ, а друга варијанта је био посао пи-ара на Технолошком факултету. Изабрала сам сигурнију варијанту, дакле стално запослење на РТВ-у након 20 година хонорарисања у разним медијима.
Осим сталног запослења стиже и награда Прес Витез?
- Када је на РТВ постављен нови уреднички кадар, напоменули су да ће бити реорганизације и већ сутра су ми јавили да више не радим Дневник. Стављена сам на јутарње вести јер су ми рекли да сам неубедљива на екрану, а ја сам то сматрала њиховим субјективним мишљењем. То је било 2010, а 2013. добијам награду Прес Витез „Душанка Калањ” за најбољег женског презентера у Србији. Тадашње руководство није ми честитало на награди, иако је то значило и за углед куће. За мене је то била још једна потврда да треба следити критеријуме професије, посебно што награду додељује струни жири, на основу годишњег мониторинга презентера свих медија у земљи. То је за мене била морална и професионална победа.
Пре две године уследио је позив од главне и одговорне уреднице Радио Новог Сада Миладе Поповић, са понудом да радим ауторску емисију о животним темама које волим. И тако сам се вратила својој првобитној љубави, а то је радио. Добила сам и позив и да се вратим у Дневник РТВ, тако да сам сад између радија и телевизије. Неке колеге кажу да разумеју да ја волим водитељски посао и радио, али сматрају да сам у послу презентера перфекција.
Доста се променило у медијима од ваших почетака?
- Ми смо стасавали у једном друштвеном систему где је постојало поштовање према старијим и искуснијим људима који су дали свој допринос у медијима и од којих си имао шта да научиш. Сада смо сведоци да многи преко ноћи постају уредници што није био случај у нашој генерацији јер до ауторске емисије морао си да сазриш и добрано излижеш ципеле радећи и учећи. И данас сматрам да свакога дана учимо и цео живот учимо и само тако можемо професионално и духовно да растемо.
Снежана Милановић
фото: Радивој Хаџић
