Према једној незваничној информацији фијакер је 25. маја 1951. године поклоњен Јосипу Брозу Титу, председнику Југославије, за његов рођендан. Отуда се у новинарским наводима говори о Титовом фијакеру, мада је то до данас није поуздано утврђено. Неки извори истичу да је тај фијакер, заједно са четири упрегнута липицанера, вероватно из Ергеле „Липица“, представљао Југославију на Светској изложби запрега у Холандији, а затим поклоњен енглеској краљици Елизабети Другој. Постоје и тврдње да је, од првог дана, за тај фијакер био задужен извесни Пера у Војној установи „Добановци“, који је, поред многих угледних државних званица, возио и Фидела Кастра, председника Кубе приликом његовог боравка у Југославији. Наводи се да је извесни колар Папић, тврдио да је тај фијакер однет у Ергелу Карађорђево, а да је његов колега Мате Илариус из Руме, касније одсељен у САД, причао да је фијакер, боје труле вишње, пренет на Брионе 1951. године. Сва настојања писца ових редова да провери наведене податке, током неколико деценија, остали су без успеха.
Сасвим поуздано се зна да је, на далеко чувена „Југословенска творница каруца, кола и аутогелова Мога, Сечкар и Фишер“ отворена у Новом Саду 1906. године. Фирма је своје производе пласирала широм Балкана и Европе. Добијала је многе врхунске награде на домаћим и европским сајмовима. Можда највеће признање осамостаљена радионица „Мога“ добила је 1951. године, када је тадашња УДБ-а наручила специјални фијакер у типу Викторија, непревазиђене елеганције у свету, добијеног по имену те енглеске краљице. Уговор је потписан 5. марта, а испоручен 4-6 недеља касније. Али није све ишло глатко. У Могиновој радионици готово да није било никаквих машина, јер су многе нестале у вихору Другог светског рата. Остао је само понеки цртеж фијакера на зиду, у размери 1:1, са којих су скидани шаблони, али срећом и дугогодишње искуство Милана Моге. Где су наручиоци набављали потребне фењере, украсне делове и још много тога, остала је тајна. Нису питали за цену, спремни да добро „одреше кесу, али су од јутра до мрака нетремице пратили радове. Исплаћена је капара у вредности од једне трећине свих радова. Када је сјајни лепотан, ремек дело искусног мајстора, изнет из радионице у тада Темеринској улици 47, дочекан је бурним аплаузом бројних Новосађана, који су се ту затекли. Било је и новинара и фоторепортера, али им је било забрањено да било шта објављују све док фијакер не буде испоручен. Од тог момента о овом фијакеру више нема ни трага ни гласа.
Најпоузданије податке о карактеристикама „Титовог фијакера“, пре око две деценије, дао је Јован Мога, син Младена Моге, у интервјуу писцу ових редова.
На печатима фијакера из ове радионице, који су постављани код десне ноге кочијаша, посало је „Творница каруца, кола и аутогаража Нови Сад“, описивао је Јован Мога.
Овај фијакер, додао је, рађен је по узору на енглеску Викторију, ненадмашне елеганције и квалитета.
Сви дрвени делови и понеки метални, рађени су ручно. Фијакер није био класичних диманзија. Задњи део је морао да буде шири за 12 цм, па је за толико била дужа и задња осовина. Гондола (Касн) је била од квалитетног дрвета са оковима. Фијакер је био боје труле вишње, са црним лептирима (блатобранима). Седиште је било црвене боје од тканине сличне вештачкој кожи. Сви метални делови никловани су у тадашњем „Југоденту“. Два четвртаста фењера, са замагљеним стаклима, постављени су са обе стране каросерије. Прича се да су набављени у Бечу из Ергеле царице Марије Терезије. Светло фењера долазило је из акумулатора смештеног испод седишта кочијаша. Исто је важило и за радио апарат уграђен уместо помоћног седишта, насупрот оног на задњем делу фијакера, где је смештен и покеретни кров. Точкови су били са ливеним главчинама и кугличним лежајевима, што је за то време била велика новост. Такав један примерак постоји у породичној заоставштини. Осовине су имале специјални уређај за подмазивајње. Метални обручи на точковима, диманзије, 45х10 мм, обложени су гумом, израђеном у Борову, у чијем средишту је био сунђер, ради бешумног кретања по асфалту. Пети точак, који повезује труп фијакера и руду, био је кружни, јајастог облика, без жљеба, искован ручно. Такав штел се налази на фијакеру (екипаж-једносед) епископа Митрофана Шевића, изложеног у Музеју Новог Сада. Гибњеви, са два листа, на задњој осовини били су у облику слова „Ц“. Рађени су по строго чуваној технологији мајстора Моге. Били су толико еластични да су се, са два килограма тежине тега стављеноф у фијакер, увијали за један цол. Кочнице су имале лиснату опругу, са зупчастом подлогом. Пакна кочнице, преко полуга, належале су на шине задњих точкова. На предњем делу руде биле су две карике у које су увлачени амови.
Ево, готово после пуних 70 година, још увек је неизвесно где се „Титов фијакер“ налази? Можда је у некој збирци ентузијаста код нас или у иностранству... Евидентно је да је тај фијакер је својеврсно историјско благо. Ако неко има поуздану информацију, било би добро да је изнесе у јавност, како би ово ремек дело врхунског мајстора Милана Моге угледало светлост дана и било приступачно широј јавности.
Бранко Крстин
