Још увек је загонетка и нека врста тајне, јер се поуздано не зна зашто је настао и чему је служио. Постоје бројне претпоставке и теорије које само распирују машту какво се то изгубљено знање крије у завојитим стазама.
Зна се да сама реч потиче из старогрчке културе и да је везана за критско-минојску цивилизацију. Лавиринт представља геометријски образац: мора постојати само један улаз, стаза која вијуга и скреће, али само једна и води до средишта и одатле се истом стазом излази из лавиринта. Та стаза може бити веома кривудава и ходајући по њој може да се чини као да сте далеко од улаза, али и од излаза – а то је, како они који се баве спиритуалним знањима, тврде симбол живота самог.
Најстарији пронађени приказ лавиринта је кружног облика, с једним улазом и седам концентричних кругова којима се долази до средишта. Тај се лавиринт назива класичним и према њему су настале све остале врсте: они с више или мање кругова, квадратни, меандрични и др. Тај, класични лавиринт, треба разликовати од новије, збуњујуће форме с више могућих улаза и излаза у којем се можемо изгубити. Требало би нагласити да прави лавиринт има само један улаз, један излаз и једно средиште и да се у њему не може изгубити.
Прво спомињање лавиринта налазимо у древном критском миту који говори о раздвајању таме и светла. За то је био задужен бог који је за тај подухват употребио двосеклу секиру (лабрис). Он је с њом почео сећи таму око себе, а како испочетка није могао да се орјентише, јер је био мрак, он је ходао укруг. Тај пут се назвао лавиринт, а када је дошао до краја (спиралног) пута та секира се претворила у пламтећу бакљу која је светлела у његовим рукама у средишту лавиринта.
Но, нису загонетни лавиринти били само везани за подручје античке Грчке, чувени историчар Херодот извештава о огромном комплексу у Египту, који се састојао од надземног и подземног дела, а чинило га је 3.000 дворана, дворишта и галерија. Свештеници су дозволили да види само надземним део чији су зидови били осликани и исписани хијероглифима, и чијом је величином и лепотом остао задивљен. Но, у подземни, обредни део комплекса није имао приступ. Занимљиво је да су недавна истраживања у близини пирамиде у Хавари, која се налази на 90 км јужно од Каира у близини оазе Фајум, потврдила да се испод песка крију гранитни остаци огромне грађевине која би могла да представља остатке можда баш тог лавиринта.
Мит о Тезеју и Минотауру
Облик критског лавиринта је познат и са кованица и за сада нема археолошких потврда за његово постојање на Криту. О лавиринту говори и чувени мит о Минотауру и Тезеју. Наиме, син критског краља Миноја био је Минотаур – пола човек, пола бик. Због Минотаурове наказности Миној је замолио чувеног градитеља Дедала да му сагради место где ће боравити овај краљевски син и из којег је немогуће изаћи – лавиринт.
Други Минојев син је био Андрогеј кога су Атињани из љубоморе убили јер је увек побеђивао на Панатенским тркама. Из освете Миној је тражио од Атињана људске жртве – по седам младића и девојака на сваких девет година, које је предавао чудовишту Минотауру. Када је ово жртвовање трећи пут дошло на ред Тезеј, већ познати јунак, понудио се да оде као један од оних који би требало да буду жртвовани. Тезеј је имао план и заштиту богиње љубави Афродите која је учинила да се Минојева кћи Аријадна у њега заљуби. Она му је дала мач којим је убио Минотаура и помогла да изађе из лавиринта давши му клупко вунице.
Неки психолози овај мит посматрају симболички, па је херој Тезеј свест која улази у животну борбу с оним нижим, анималним у себи (подсвест). У тој бици побеђује захваљујући својој храбрости да уђе у мрачни лавиринт (властиту унутрашњост) и да уз помоћ Аријадне (душе, вишег ја) која му даје оружје, али и спасоносну нит којом остаје везан уз оно најбоље у себи. Херој-победник је онај који оствари победу над својим нижим аспектима тако да их може користити по вољи, надахнут душом.
Постоје много лавирината направљених од наслаганог камења на земљи широм старог германског подручја. Овај се тип назива балтички, јер се може наћи у земљама уз Балтик – од Русије, Естоније до Норвешке, Шведске и Финске. Најлепши се налазе у Готланду у Шведској и у Зајатском у Архангелској области у Русији. Тешко је утврдити њихову старост, пошто су непрестано обнављани. Већи број лавирината пронађен је и на подручју Ирске и веже се уз келтске корене.
Један од најзанимљивијих лавирината налази се у Енглеској код Гластонберија са кулом на самом врху. У ово мистично брдо је урезана степеничаста спирала која се пење до врха брда као тродимензионална варијанта лавиринта.
Најстаријим се сматра лавиринт урезан у камену обалу реке Пансаимол у индијској држави Гоа. У индијској се традицији називају чакравијуху, по легендарној кружној војној формацији коју је користио херој Дрона у бици описаној у епу Махабхарата. Спомиње се и палата из епа Рамајане, која је била у форми лавиринта, а налазила се на Шри Ланки.
Симбол лавиринта се налази и у уметности као орнамент (код старих Грка – меандар), и присутни су и данас. Занимљиво је да се појављује и у хришћанству у готском периоду. Већина их је касније уклоњена пошто су одвраћали пажњу од верских служби. Они су симболизовали дугачки вијугави пут ка спасењу. Најпознатији пример оваквог лавиринта се налази на поду катедрале у француском граду Шартру која је саграђена почетком XIII века. Ту се симболика лавиринта користи као ходочашћа према Богу и њу су верници звали „пут у Јерусалим”. Ово симболичко ходочашће у свету земљу, намењено је оним верницима који нису могли да иду на право ходочашће.
Овим су се симболом бавили и савремени мислиоци попут Јунга, Кемпбела и Елијадеа и налазили у њему значења везана за човеков унутрашњи живот, који освајамо путовањем према средишту – лавиринта или себе самих. У психолошком смислу, лабрис је, попут секире, симбол снаге воље којом човек хармонизује себе, овладавајући својом (нижом) природом.
Уколико је долазак у средиште лавиринта симбол самоспознаје, пут према излазу из лавиринта представља ширење увида и спознаја до којих се дошло. Ако је лавиринт медитација у покрету и симбол за путовање и промену, тада нам постаје јасно зашто га већина традиција и култура узимају и за симбол духовног раста и просветљења.
Марина Јабланов Стојановић
