У суочавању са зависношћу важно је да се и сами упитамо какав пример дајемо. Какве узоре у друштву промовишемо и какав систем вредности нудимо…
Поред зависности коју изазивају психоактивне супстанце, постоје и психолошке зависности. Једна од њих је у великом порасту у последњим деценијама – а то је зависност од дигиталних технологија. Многи ову зависност не схватају озбиљно, нарочито родитељи – дете им је у кући, не дружи се с пробисветима, не троши новац и не узима никакве супстанце… Само се игра, или дружи преко друштвених мрежа. Шта ту може да буде лоше? – Па живимо у модерном добу и окружени смо дигиталном технологијом која све више осваја наш свет.
Некада су се деца много играла напољу и родитељи су једва успевали да их дозову да се врате кући, а данас је обрнуто – деца највећи део свог слободног времена проводе код куће најчешће трошећи своје време испред неког екрана. Последице су многоструке: деца су гојазнија, неспретнија, вид им је слабији, лошије се изражавају, много се мање друже… Део родитеља не увиђа да је то проблем, јер им је дете пред очима и мисле да могу да имају контролу.
Игра јесте важна за развој и битно је да се деца играју, али шта се дешава када игра постане зависност? Покушали смо да одговор нађемо код психолога и терапеута игре Нишлијке Весне Тривић из „Звездица“ развојног центра. Оно што је Тривићева приметила у својој пракси је да су дечаци склонији да постану зависни од видео игрица, док су девојчице наклоњеније друштвеним мрежама. Упитали смо који су то симптоми који указују да дете има проблем са зависношћу:
Прво што би родитељи требало да примете су промене у понашању, промена биоритма… Сигнал за то је да школска деца имају слабију концентрацију, замене ноћ за дан, јер обично се играју док родитељи спавају, тако да преко дана буду поспани. Једна од последица свакако је и занемаривање школских обавеза, запостављање дружења с вршњацима, повлачење у себе, односно у тај иреални свет. Постају тајновити, склони манипулисању, лажу…
Долазећи у додир с малим зависницима од виртуелних игара, психолога Весну Тривић је запањило и згрозило то да постоје игрице чији је програм генерисан тако да кажњава играча ако не достигне одређени ниво за задато време:
Казна се састоји у томе да када дете стартује игрицу мора да чека испред компјутера неко време, никад се не зна колико. Некад чекање траје 5 до 10 минута, али некада прође и сат времена док програм игрице не дозволи да игра започне! За то времем тензија код детета расте, оно се унервози, постаје агресивно, гризе нокте, самокажњава се…
Ипак забране никада нису давале ефекта – често су само подстицај детету да се још више ода својој страсти. Последице сигурно нису безазлене како се на почетку чини.
Београђанка Катарина Јонев (www.katarinajonev.com) је прешла пут од младе новинарке до аналитичара за сајбер тероризам и једна је од ретких особа које се баве едукацијом деце на Интернету на овим просторима. Наиме, она се бави сајбер безбедношћу, учествује на домаћим и међународним научним конференцијама и скуповима, објављује научне радове из области сајбер тероризма, сајбер ратовања и сајбер криминала. Упитали смо је какав став да заузму родитељи када су у питању друштвене мреже:
Родитељ мора да буде упућен у активности своје деце у соби, у парку, на школском часу и дворишту, и да се увери да је добро, зар не? Зашто то не применити и за друштвене мреже!? Ако већ прихватамо чињеницу да дете у нижим разредима основне школе (и испод 13 година) жели да има, или већ поседује профил на некој од друштвених мрежа, онда морамо да му објаснимо и „правила игре“. Родитељи треба да пусте децу у свет нових технологија, али не да сама корачају, већ да им помогну да развијају здраве сајбер идентитете. Постоје одређене апликације које родитељи могу да инсталирају на телефонима, таблетима, компјутерима да би ограничили време деци на Интернету, или да прате активности деце. Не треба параноично детету забрањивати активности на Интернету или телефону. Пре или касније дете ће имати паметни телефон, Интернет, профил на различитим друштвеним мрежама. Боље је увек те прве кораке направити уз дете, заједно. Шпијунирање и „ухођење“ сопственог детета на Интернету је лако, али много је теже и ефикасније да се изгради поверење на релацији родитељ – дете. То треба да буде циљ када је сајбер безбедност младих у питању, да дете осети сигурност да може да се обрати родитељу не само када се нешто негативно деси већ и пре.
Забрана доноси још већи бунт, подстиче агресију. Погрешно је децу кажњавати и забрањивати, најбоље би било да се с њима озбиљно разговара и затражи помоћ стручњака. Нагласила бих, да би било важно да то буде разговор с узајамним поштовањем и договор о увођењу јасних правила колико дете може да проведе за компјутером. Било би добро да се компјутер измести у простор у којем сви бораве – дневну собу, на пример, уколико је то могуће. Затим би требало подстицати да се то време проведено за компјутером троши на квалитетнији начин, да дете открије другачије могућности интернета, објаснила је Весна Тривић, психолог.
Не би требало заборавити да прво својим примером покажемо деци које је понашање исправно. Уколико мајка стално „виси“ на телефону док је с дететом – оно ће мислити да је то нормално и неће му бити јасно где греши, ако се исто тако понаша.
Излаз из тог врзиног кола могу бити заједничке активности родитеља и деце: од друштвених игара, као што су „не љути се човече” до боравка у природи, одлазак на пливање или неку другу спортску активност. Важно је подстицати децу да учествују и у разним другим активностима са својим вршњацима: да ли је то неки спорт, фолклор или хорско певање, свеједно је, важно је да се то детету свиђа и да му доноси радост. Јако је битно да родитељи дају добар пример у погледу окретања здравим стиловима живота. Приоритет породице не би требало да искључиво буде материјално благостање, већ срећа и здравље сваког њеног члана, нагласила је Весна Тривић, психолог и терапеут.
Не заборавимо да су деца наше огледало и само је питање колико смо спремни да у њега погледамо с пажњом. Зато је јако битно да родитељи, учитељи, професори, познате личности, спортисти дају добар пример у погледу окретања здравим стиловима живота.
Марина Јабланов Стојановић
