Разлог његовог доласка у Србију је била молба Нине Оничин, професорове сараднице да помогне младом човеку који болује од неизлечиве болести због које је смештен у старачки дом. Наиме, у Србији не постоје болнице за палијативну негу (нега неизлечивих болесника) младих. Жеља професора Печнера је да такву установу отвори, баш у земљи где је рођен.
Рођен сам у Београду и ту сам се школовао. Тата који је радио као преводилац у амбасади Немачке, није хтео да идем у школу за децу дипломатских службеника, него сам ишао у обичну основну школу. Први школски дан никада нећу заборавити: сви смо били у фискултурној сали и децу су прозивали њихови учитељи, када су мене прозвали све главе су се према мени окренуле, јер моје презиме није било на -ић. Тада сам се суочио с тим да сам разиличит и када сам питао оца „зашто је наше презиме на -ер, а не на -ић“ тата ми је рекао да то зато што смо ми Немци. Био сам шокиран, рекао сам да нећу да будем Немац, Немци су зли, ја хоћу да будем партизан!
Како су вас деца прихватила?
То је било време када су били веома популарни партизански филмови и деца су ме тукла. Добијао сам батине бар једном недељно... Но, није све било ружно, било је пуно тога лепог – топли међуљудски односи, другарство... Нисам понео горчину из Београда. Нисам се осећао као Немац, него као Југословен. Никад нисам рекао ми Немци или код нас у Немачкој, чак и када сам тамо живео. С друге стране кад сам овде кажем ми, код нас – јер се тако заиста и осећам.
Ваше школовање није ишло у правцу медицине, зар не?
Ми смо становали на Чукарици и наш стан је делио улаз са домом културе. Ту сам се прво играо, гледао представе... Био сам опчињен позориштем. Касније сам и сам играо у позоришту, у филмовима који су се ту снимали у којима су играла позната имена као Мија Алексић, Павле Вуисић, Чкаља... Стално сам нешто хтео да радим у позоришту, правио сам сценарија и желео сам да постанем режисер... Тати је било јасно да је много тешко уписати режију на Академији, јер се примало неколико студената, а притисак је био велик. Сматрао је да би било много паметније да имам неко занимање којим могу да прехраним породицу, па ме је посаветовао да идем у архитектонску школу. Завршио сам је, као и вишу грађевинску. Почео да радим у позоришту, преселио се у Немачку и убрзо отворио фирму за бине и промоције концерата у Немачкој: од бина за велике бендове до сцене за кинески национални циркус.
Како сте се нашли у медицини?
Све ми је добро ишло, али сам се разболео. Дијагностикована ми је тешка болест, а ја сам желео мог малог сина да учим да вози бицикл, да плива и намеравао да останем још дуго у животу... Схватио сам да морам нешто да променим и отишао на консултације код чувеног Мичија Кушија и према његовим саветима кренуо да се лечим храном... Ово што данас радим није произашло само из теорије, него сам то осетио на својој кожи, знам да тај пут није лак, али исто тако знам да делује. Из тог мог искуства и жеље да сазнам како све то заиста функционише родила се идеја да упишем и завршим медицину. Специјализирао сам макробиотику, а потом сам развио интерес за дијагностику. Кренуо сам да истражујем како су некад древни лекари без икакве лабораторије доносили дијагнозе. Сакупио сам 480 разних дијагностичких техника.
Како је изгледало то истраживање?
Радили смо клиничке студије, имали смо 22 хиљаде пацијената које смо провели кроз тај систем поређења традиционалних дијагностичких метода са савременим. Радили смо у оба правца: део људи је прво долазио код нас, па смо ми давали дијагнозу без лабораторије, а потом су они ишли код лекара који су све проверавали савременим дијагностичким средствима и обрнуто. На крају, резултати су се упоређивали и дијагностика према традиционалним методама је имала 87 посто тачности, што је завидан проценат.
Из тога истраживања се изродила ваша метода дијагностике лица. Колика је њена тачност?
Нешто је нижа, али из разлога што се стање неких органа на лицу може очитавати тек за одређено време које може бити и више година. Да се разумемо, неке ствари се виде одмах, неким стварима треба неколико сати, некима неколико дана, неколико месеци, а за одређене промене требало би сачекати неколико година. Промена која се види одмах је руменило лица код повишене температуре.
Осим хуманитарног рада ви сте и један од пионира покрета доктора кловнова. Да ли бисте нам нешто казали о томе?
Смех је најбољи лек. Познати доктор кловн Печ Адамс (о чијем животу је сниљен филм) је то својим радом само потврдио. Деведесетих се оформила невелика организација доктора кловнова која је деловала у Европи и Америци међу том екипом био сам и ја. Један сам од пионира овог покрета и то је део моје лекарске праксе којом се поносим, јер сам се осећао привилегованим када успем да измамим осмех болесном детету или старој особи на умору.
Ова организација се разгранала, делом захваљујући и мени, потом сам пре неких десетак година отворио Институт у Берлину где се заинтересовани спремају да постану доктори кловнови. Позвао сам најбоље у том послу као Мајкла Кристијансена, Бернија Ворена да буду предавачи. Програм је такав да обука траје 1.200 сати, а од тога је 500 сати практичног рада.
Да ли и колико осмех и смех може заиста да буде лек?
Знамо шта се дешава када се човек смеје: почиње лучење тзв. хормона среће који благотворно утичу на цео организам, али мене је интересовало шта је окидач. Део мог истраживања био је усмерен да откријем зашто је смех најбољи лек. Оно што смо у истраживањима открили је да тимусна жлезда реагује на позицију наших мишића лица док се смејемо. Тако да оне особе које стављају ботокс како би изгледале лепе и младе, изгубе радост, јер не могу више да се смеју. Уколико нежно лупкате по грудној жлезди такође ћете је активирати. Наше тело је паметно само га треба слушати, открио нам је проф. др Томас Печнер.
Каква је практична примена ове методе?
Врло је корисна у пракси, јер један лекар може да добије много података о пацијенту одмах, без било какве лабораторије или ултразвука, рентгена... Тим не потцењујем резултате тих претрага, јер нам оне дају додатан увид у стање пацијента. Но, имати само резултате прегледа крви, не значи да је особа здрава. Ако је неко масовни убица, а има одличне резултате крви, да ли је та особа здрава? То нас доводи до става да је важно сагледати и човека комплетно: ментално, емотивно, узети у обзир и духовне елементе... Узрок болести често није физички, него ментално-духовно-емотивни и када се ту човек избалансира, болест нестаје.
Шта може да се прочита с лица?
Много тога, од ембрионалног развоја до генетике. Важно да можемо лако да утврдимо, уколико постоје неке наследне болести у породици чију је генетику наследио пацијент и колика је могућност да и он оболи. Напоменуо бих да је мали број болести у суштини генетски, остало се сматра наученим: или се особа на погрешни начин храни, или на погрешни начин живи. Ако је бака имала неку болест, па се то поновило код мајке и ћерке, упитајте се ко је маму учио да кува, а ко ћерку – оне су саме себе годинама оптерећивале истим супстанцама, што је на крају резултирало болешћу.
Још је Хипократ рекао да храна може да буде и отров и лек. Колико избор хране учествује у нашем здрављу?
У огромном проценту. Храна је наше гориво. Исхрана мења структуру наших органа, а самим тим и мења ток хормона, а то мења наше понашање. Ви храном можете да правите агресивце или депресивце! Велика је штета што се не учи у школи како да одржавате своје тело у равнотежи и добром здрављу... Проблем је што се људи често хране лошом храном која проузрокује затвор, а код тог проблема је дуже задржавање штетних материја из хране као што су конзерванси, вештачки заслађивачи, чак хемикалије... Дешава се да уносимо чак до 25 милиграма тих супстаници, а тело може да очисти 5 до 7!
Шта се дешава са остатком?
Остататак може да створи цисте, шлајм, различите фиброиде, може да проузрокује померања ткива, скупља воду у организму, имитира хормоне па тако изазива хормоналне поремећаје, опадање косе... Напоменуо бих да дуготрајна контрацепција (у виду фластера) која доводи до тога да млада жена нема менструацију по годину дана, није добра, јер и месечни циклус жене је својеврсан систем чишћења организма – зато и наступа проблем у климактеријуму, када настаје менопауза, па тело мора само да сагори те штетне састојке: подиже знојење, температуру – па жене имају валунге... То је систем одбране тела да би се колико-толико заштитило... Не би га олако требало одбацити.
Који је ваш савет за добро здравље?
Не може се водити рачуна само о једном аспекту, тешко је одвојити, јер све се прожима: треба водити рачуна о телесном здрављу, о менталном и емотивном. Ни духовни апект није неважан, добро је медитирати, не мора то бити нека посебна медитација у специјалним условима. Нека то буде навика да се свако вече сетимо како смо провели дан, да се захвалимо за све лепо што нам се десило пре него што заспимо. Такође, да ујутру када отворимо очи прво будемо захвални што смо се пробудили, да размислимо шта ћемо данас лепо да урадимо и коме ћемо да помогнемо, кога ћемо усрећити, коме ћемо изазвати осмех.
Марина Јабланов Стојановић
