Људи некада верују да је љубав моћна сила која може да људе промени, излечи, да убрза њихов емотивни развој, да их мотивише да ураде нешто што иначе не би урадили. Из тог уверења следи друго, а то је да ако неко некога заиста снажно воли да ће учинити све да му се прилагоди како би са њим остао у односу љубави.
Другим речима, разлике нису важне, важно је да се снажно воли и све ће бити у реду. У стварности, то није тако: разлике јесу важне, а љубав није довољна. Најважније су оне разлике између људи који се воле које се односе на то како они замишљају заједничко функционисање, везу или брак. То једноставно значи да сваки човек има неку своју представу о томе како треба да се понаша он, а како његов партнер са којим је у љубавној вези или браку. Ту представу зовемо „концепт везе”.
Очекивања и попуштања
Када се партнерово понашање не уклапа у особин концепт љубавне везе, када није у складу са њеним очекивањима, она почиње да се осећа непријатно и почиње да мисли да нешто није у реду у вези, да је партнер не воли довољно. Збуњује је што партнер тврди да је воли, а понаша супротно од начина на који би требало да се понаша особа која воли. Зато протестује и љути се на партера захтевајући да он промени своје понашање и да почне да се „исправно” понаша. Ако партнер попусти и уклопи се у особину представу о томе како љубавна веза треба да изгледа, особа поново почиње да се осећа вољеном и да везу доживљава удобном.
Проблем је у томе што и партнер има свој концепт љубавне везе који се у датом аспекту разликује од особиног. Са истим правом са којим особа тражи од њега да промени понашање да би се осетила вољеном, он тражи од особе да она промени понашање да би се он осетио вољеним.
Тако настаје ситуација у којој су и једно и друго „оправдано” љути, покушавајући на разне начине да „утерају” оно друго у свој концепт љубавне везе. Како се ови конфликти хронично понављају, веза улази у кризу и постаје нестабилна. Што се људи више воле, то им више сметају међусобне разлике у представама о љубавној вези.
Тако љубав, уместо да помогне да се ствари смире, додатно појачава важност неслагања у вези. Нестабилне везе су веома напорне јер у њима партнери понављају циклусе у којима се смењују периоди стабилности и нестабилности.
А када раскину или се разведу, људи то чине не зато што им није стало, него зато што им јесте стало, али не могу да направе задовољавајућу везу. Када се одлуче на терапију пара или партнерску терапију, тада јасно видимо да људи могу да се снажно воле, али да због разлика у концепту везе не могу да направе квалитетну, стабилну и трајну везу. Оно што ради партнерски терапеут јесте да им помогне да схвате разлике у њиховим очекивањима од везе и партнера и да им помогне да превазиђу ове разлике.
Ових проблема у везама би било далеко мање када би људи када бирају свог партнера размишљали о свом и партнеровом концепту везе. Када неко зна какву везу жели да има, тада треба да сазна да ли и особа која му се свиђа жели довољно сличан тип везе. Ако су њихови концепти везе неспојиви, тада је јасно да без обзира на то колика је привлачност, страст и љубав, да то двоје људи неће моћи да успостави дугорочнију стабилну везу.
Срећни до краја живота
Типично је да већина нас не разликује љубав од љубавне везе јер смо захваљујући деценијском утицају различитих медија постали колективно испрограмирани да верујемо у мит о томе како је велика љубав довољна да наше животе учини срећнима. Верујемо да је довољно пронаћи праву особу коју ћемо исто тако снажно волети као и она нас како бисмо трајно били срећни. Као у бајкама: „срећно су живели до краја живота” без објашњења како и зашто им је то успело.
Ако разликујемо љубав од љубавне везе, ако разликујемо особу од њеног концепта љубавне везе, тада ћемо лакше остварити квалитетну, стабилну и трајну љубавну везу или брак. Није довољно да нам је други веома привлачан, није довољно ни то да заиста жели озбиљну везу, већ да жели такву љубавну везу какву желимо и ми.
Зоран Миливојевић, Политика
