Глина је нешто што сваком припада

- Сви смо се ми играли са глином или желели би да се њоме играмо, што је потпуно природно, јер глина је нешто што сваком припада. Чињеница је да људи испољавају жељу

 да са тим исконским материјалом нешто раде, па нам кад тад дође да треба радити са глином и нешто правити. То је материјал који сасвим природно узмете у руке, дохватите га и онда се забављате и то представља велико задовољство – утисак је вајара Игора Антића, Новосађанина који већ  26 година живи и ради у Паризу, који је месец дана боравио на 35. интернационалном симпозијуму теракоте “Тера”, одржаном током јула у Кикинди.

Антић признаје да му је драгоцено искуство једномесечног рада са глином у Кикинди, зато што га је приморало да се врати приступима и техникама које је уствари заборавио, јер са глином није радио дуги низ година.
- Није било једноставно стварање са глином прилагодити мом поступку који практикујем, међутим, врло брзо сам схватио да ни другим уметницима који су дошли у Кикинду такође није једноставно, зато што међу њима има вајара у класичном смислу те речи и других који раде у проширеним медијима, тако да сам схватио да нам је свима био заједнички страх од великих комада у глини – указао у разговору за наш лист Антић.

- Свако може да седи у атељеу и прави неке мале предмете од тог материјала, али када се суочи са тим изазовом скулптура монументалних формата, то сасвим мења ствар. После неког почетног снебивања и размишљања како изаћи на крај са тим изазовом, потпуно сам задовољан резултатом и морам да кажем да уопште ова екипа из “Тере” је заиста фантастична. Они пружају асистенцију, тако да нас уствари растерећују неких техничких питања и много су помогли да је сама израда ишла веома брзо, тако да сам се на крају много више бавио питањем идеје како да је пренесем у матеирјал и то је на крају заиста било плодотворно. Мислим да ће када се радови испеку резултат бити сасвим добар.

Већ сам сусрет са многобројним скулптурама у теракоти, насталим за три и по деценије на претходним симпозијумима које приређује Центар за ликовну и примењену уметност “Тера”, а има их преко 1.000 од преко 200 вајара са свих континената, који се налазе у окружењу негдашње црепане, намећу за учеснике кикиндског симпозијума велики изазов, па је представљао за Антића и још пет уметника овогодишњег сазива симпозијума из Јапана, Пољске, Турске и Србије.

- У “Тери” је све изузетно, од саме чињенице да је то бивши погон фабрике “Тоза Марковић”. Сама “Тера” као место је фасцинантно, са огромним просторима за сушење црепова, сада већ напуштених, у коме обитавају скулптуре, до тих комада који су распоређени свуда по мало, до уопште атмоспхере која је потпуно опуштајућа и инспиративна. У “Тери” је заиста све изванредно и за поштовање је чињеница да толико постоји и да је окупила врсне домаће и иностране уметнике. Посебно је фасцинантно да “Тера” поседује и други простор Мањеж, који ће бити будући Музеј “Тере”, за шта треба да се адаптира бивша касарна, тако да када се све то узме у обзир човек се осећа некако почаствован што ту даје свој допринос.
Поредећи искуство са кикиндског симпозијума са искуствима са сличних окупљања ументика у иностранству Антић констатује да је “Тера” доста специфична.

- У иностранству се оваква окупљања зову резиденције уметника, које постоје за уметнике различитих афинитета на свим континентима. Свака од њих се разликује, зато што негде добијете помоћ само од државе, добијете изванредну стипендију, добијете смештај у хотелу, а негде опет услови нису тако добри. Био сам у тим резиденцијама уметника у америчком Тексасу, у Квебеку у Канади, на више места у Француској, и све те резиденције су на неки начин другачије. Оно што одликује “Теру” јесте могућност да се неограничено истражује са материјалом. Глина нам је дата и може се обликовати. Буквално, када ујутро идете у “Теру” идете на посао, врло озбиљан и тежак рад, али је велико задовољство када успете с тиме да се изборите.
На овим просторима рад са земљом, глином, одувек је био кубикашки, па и за уметнике када праве монументалне форме. Антић је за време боравка у Кикинди урадио четири дела, од којих је највеће остварење велики стуб висине два и по метра, који ће се приликом природног сушења мало умањити до момента печења.

- Тај стуб је моја презентација света, тако да сам у њему повезао, као и у другим мањим радовима, две чињенице, да је земља првобитна материја од које се све правило и речи. Тако сам комбиновао игру глином и речима, утискујући речи у глини, правио сам некакву презентацију света са именима држава и тако даље. Нешто слично сам урадио правећи цигле које сам исто тако персонализовао помоћу речи, и затим сам отискивао комаде глине у архитектури, правећи од свега некакву игру. Тако су уз монументални стуб настала и три рада мањих димензија, али који опет нису минијатуре.

Милорад Митровић

 

У очевом родном месту

Боравак у Кикинди син познатог песника Мирослава Мике Антића, искористио је да скокне до Мокрина и Банатског Вишњићева,
- Жеља да будем у очевом родном месту, увек виси у ваздуху, јер раније колико сам био у Мокрину, једном или два пута колико се сећам, никада нисам имао тако добре пратиоце и сабеседнике, људе који су ту, који јако добро познају комплетан историјат овдашњих фамилија па и наше породице. Обишао сам кућу којој је рођен мој отац и другу кућу која носи његово спомен обележје, у којој је живео. Ја нисам знао кућу у којој је рођен, али су ми све указали Мокринчани који су истражили чињенице.

Био сам и у месној цркви у којој је мој деда био појац, у којој је оставио неке трагове, преписао је Мокрањчеве “Руковети” па поклонио цркви, а мој отац је оставио свој потпис на том рукопису, што ми је било симпатично. Све што сам видео заиста је феноменално, а онда сам искористио прилику да одем у Банатско Вишњићево, где је мој деда био учитељ, где сам такође открио многе ствари које су ме заиста изненадиле: дуд који је посађен у част рођења мога оца, у школи у којој је деда радио, спомен собу у којој се чувају успомене о којима ништа нисам знао, а фасцинирало ме је и да су ми показали татину колевку, која је сачувана, тако да одлазим са пуно успомена и задовољством што сам открио много тога што је на неки начин за мене било потиснуто и сакривено – препун је утисака Игор Антић.
 

EUR/RSD 117.9446
Најновије вести