Колористички експресионизам поете ђермова и села

Када је стигао у Београд и како кажу „навукао беле рукавице”, Иван Радовић се сетио своје панонске, паорске равнице која постаје доминантна мисао и исказ на његовим платнима.

Највише сам био везан за природу. Моја уметност и ја смо део природе. Увек сам желео да моје слике буду порука човеку, јер је свака слика исповест, записао је Радовић чијих је пет дела пред београдском публиком смештено у студијску поставку „Под војвођанским небом”. Ауторке изложбе су зрењанинске  кустоскиње Славица Попов и Оливера Скоко у Малој галерији Дома Војске Србије, где у организацији Савремене галерије и Народног музеја Зрењанин и Медија центра „Одбрана“, уз поглед на дело, кроз архивски материјал, завирујемо и у живот Ивана Радовића.

Захваљујући подршци Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање Војводине, организована је поставка поводом 40 година од смрти сликара. Сећање на његово место међу великаним киста у Србији, доноси нам део стваралаштва дугог пола века. Поставка има за циљ да прикаже контакте сликара са Зрењанином, пре свега подсећањем на изложбу коју су две зрењанинске установе такође заједно организовале 1963. године, а која је потом гостовала и у Суботици, Кикинди, Вршцу и Панчеву. Као активан стваралац, Радовић је био учесник и других колективних послератних изложби у Зрењанину, као и Уметничке колоније у Ечки. Његов колоритни експресионизам и интимизам произашли су понајвише из привржености Војводини.

Рођен је у Вршцу 1894, био је привржен родној банатској равници тако да они потекли одатле, кад год виде слике замишљају да су тамо. Поред доминантног војвођанског пејсажа, слика актова и портрета, што како кажу историчари, уметности његово сликарство карактерише као „шаренолико“. О Радовићу су писали позитивно готово сви ликовни критичари Србије и зато кажу да не чуди толико интересовање Зрењанинаца давне 1957. године, када је у том граду представио свој рад са осталима из групе „Шесторица”, коју су чинили и један Стојан Аралица, Недељко Гвозденовић, па Пеђа Милосављевић, Миленко Шербан и Иван Табаковић. Зрењанин је тада од сваког уметника откупио по једну слику, од Радовића „Сељак коси” која је из зрењанинске Галерије савремене уметности са осталима стигла у престоничну поставку. На њој је приказан војвођански пејсаж у стилу колористичког експресионизма. Радовић се определио за употребу чистих боја у представљању сеоског живота још 1927. године када је прешао у Београд. У његовом сликарству након 1929. нестаје деформисана линија, а колорит постаје утишан у маниру француске школе Бонара и Вијара. Тада је Теодор Манојловић написао: “Његов хумор почиње да се прелива у један надахнути лиризам, његов жестоки орнаментални колоризам у једно деликантно тонско треперање боја. Такви су прелази дражесни, драгоцени”.  Дакле, иако у његовом стваралаштву доминира војвођански пејсаж сликарство му је са знаменком значајних промена.

- Од утицаја мађарских импресиониста на самим почецима сликарског формирања, преко конструктивистичке фазе, проналажења аутентичног стила примитивизма, често пролазећи истовремено кроз више фаза, до окретања унутрашњем, интимном свету, где доминирају теме портрета и актова, и најзад до поестског реализма, где предсео постаје централна тема - објашњава кустоскиња Попов. Оливера Скоко подсећа да је тачно годину дана након Другог светског рада, у Петровграду била изложба живих војвођанских ликовних уметника. У току тих месец дана, руска публика је имала прилику да види више од стотину радова 25 активних аутора, рођених или боравком везаних за Војводину, па су се ту нашли најстарији међу њима Паја Јовановић и Урош Петровић, али и већ стасали представници српске модерне попут Милана Коњовића, Ивана Табаковића, Зоре Петровић... и тада педесетогодишњи Радовић. Представио се петровградској публици с четири слике и она под назовом „Овуда су прошли Немци”, у којој се у забрађеној жени ишчитава страхота и немир света и препознајемо онај болни Мунков „Крик”. Добио је тада награду петровградског жирија.

- Садржај мојих слика су земља и поља, стока и живина, коњи и краве, куће и кућице, мир и немир у мештанима, радост и патња, бриге и весеља, разговори и ћутања под овим жарким сунцем, под ведрим и облачним војвођанским небом, писао је Радовић.

У оквиру београдске изложбе посетиоци могу да погледају документарни филм „Иван Радовић“ из серије „Сликари и вајари“ у продукцији РТС-а.

Владимир Ђуричић

 

Од Вршца и Сомбора, преко Будимпеште до Венеције

Члан група „Облик” и „Шесторица”, овај сликар на свет је дошао у свештеничкој породици, која се после очеве смрти из Вршца преселила у Сомбор, где је Иван завршио Учитељску школу. Сликарство је студирао на Уметничкој академији у Будимпешти (1917–1920) код професора Иштвана Ретија, а лето 1918. провео је као посебан стипендиста у колонији у Нађбањи, заједно са Зором Петровић. У Сомбору је живео до 1928, а боравио је у Паризу, Бечу, Минхену, Венецији... Био је професор цртања у Сомбору у Учитељској школи и у Београду у Уметничкој школи, и члан група „Облик” и „Шесторица”, а дописни члан САНУ од 1971. године.

Умро је 1973. у Београду.

EUR/RSD 117.5749
Најновије вести