СРПСКА СЛАВА ДУБОКО УКОРЕЊЕНА У ВОЈНИЧКОЈ ТРАДИЦИЈИ: Наши војници и официри увек су знали колика је светиња коју бране!
Војска Србије је 1. августа по први пут прославила своју славу – Светог деспота Стефана Српског. Тиме је учињен још један велики корак ка враћању наших оружаних снага изворним војним традицијама. Док је домаћин славе, начелник Генералштаба, генерал Милан Мојсиловић предавао залог кумства за наредну годину потпредседнику Владе и министру одбране Милошу Вучевићу, пред иконом Светог Стефана Лазаревића, коју је Војсци поклонио Патријарх српски Порфирије, спајале су се покидане духовне струне, које повезују српског војника и официра 21. века, са витезовима који су стајали на бранику Отаџбине пре више од пола миленијума.
Свеце заштитнике имају бројне војне јединице и армије широм света
Одмах су се нашле разне утицајне незналице, односно свесни манипулатори из медија базираних ван Србије, да нападну ову историјску свечаност, проглашавајући је застарелом, клерикалном и антиевропском. Огорчени потомци комесара који су протерали веру из армије, не знају или намерно прећуткују да од свих европских војски, само три немају верску службу, а да славе, односно свеце заштитнике, имају безбројне војне јединице и армије широм света. Тако грчка, румунска, британска и португалска војска славе Светог Ђорђа. Он је и у Русији покровитељ свих делатника одбране, док Оружане снаге Руске Федерације славе и Светог архангела Михаила као свог светитеља. Своје славе имају и посебни родови војске и многе војне јединице. Тако румунско, руско и српско ратно ваздухопловство славе Светог пророка Илију. Запажамо да је реч о две државе из ривалских војних савеза и једној неутралној, тако да питање поштовања светаца у војсци нема везе ни са истоком, ни са западом, већ са хришћанском традицијом, која прожима војни позив у државама у којима је хришћанство доминантна религија.
Патријарх Порфирије и министар Вучевић раде на враћању духовности у војску
Враћање Војске Србије свом вековном наслеђу нарочито се интензивирало када је на чело Српске Православне Цркве дошао блаженопочивши Патријарх Иринеј, који је увек наилазио на разумевање и подршку председника Србије Александра Вучића и у периоду када је он био министар одбране и касније председник Владе. Војска је тада почела све више да узима учешћа у црквеним свечаностима, верска служба је престала да буде мртво слово на папиру и свештеници у војним редовима, са активним богослужбеним просторима, постали су све бројнији. За то је посебно заслужан и садашњи Патријарх Порфирије, који је био Епископ војни у првим годинама обнављања ове службе, а своје поштовање и љубав ка војсци показује и као поглавар наше Цркве. Његова светост је у министру одбране Милошу Вучевићу пронашла правог саговорника и сарадника за даљи рад на враћању духовности у војску, као важног елемента војничке етике и борбеног морала.
Министар Вучевић је већ за свој труд и неговање сарадње са Црквом, као градоначелник Новог Сада, одликован Орденом Светог Саве, те и на челу ресора одбране показује дубоко разумевање значаја православне баштине, верских слобода и служби за идентитет и самопоштовање оружаних снага. Увођење војне славе је веома важан аспект свега тога. Елитна 63. падобранска бригада већ низ година обележава Покров Пресвете Богородице, док 72. специјална бригада слави Светог Саву, који има и споменик у кругу њихове касарне у Панчеву. Сада ће Свети деспот Стефан бити личност чије поштовање ће објединити све припаднике Војске Србије у заједничком слављу, које се придружује већ постојећим традицијама појединих видова и јединица.
Деспот Стефан Лазаревић- Храбри син свог светог оца
Чудесни деспот Стефан Лазаревић, син Светог кнеза Лазара, био је заиста витез из бајке, каквог други народи морају да потраже у литератури или митологији. Византијски хроничари бележе држање српске војске, коју је предводио у Бици код Ангоре 1402. године – „Срби су се борили као антички јунаци, сваке похвале достојно, са великом жестином нападајући Монголе.“
Врхунска војна вештина, за оно време необично високог деспота Стефана, уз његову храброст и хришћанску племенитост, омогућиле су Србији једно златно доба државотворног узлета, пред неминовни пад у потпуно турско ропство. Деспотов углед је био толики да је његово име 1408. године, у оснивачку повељу витешког Реда змаја, угарски краљ и каснији немачки цар Сигисмунд Луксембуршки, уписао одмах после свог, а испред тако моћних личности, попут краља Алфонса од Арагона и Напуља, пољског краља Владислава II Јагелонца, великог кнеза Литваније Витолда и других. Ратовао је у безбројним биткама и на поприштима од Средње Европе, Средоземља до Мале Азије, остајући увек верни син свог светог оца, подижући манастире, градове и руднике, пишући и ширећи писменост и културу. Високе зидине његове задужбине Манасије сведоче у каквом је тешком времену владао, а фреске хришћанских светитеља-војника, који носе оклопе и оружје ондашње српске војске, указују на дубоку везу између вере и витезова који су је носили у срцу, борећи се против надмоћног непријатеља за опстанак.
Цар Душан Силни - највећи српски војсковођа свих времена
Ратничка вештина Светог деспота Стефана била је предуслов за његову благу реч, задужбинарство, хуманост и дипломатску вештину, којом је од непријатеља стварао савезнике, задивљене његовом врлином и умећем. Управо тако је учинио Београд први пут престоницом Србије. Град му је даровао 1404. исти угарски краљ Сигисмунд, чију је војску страшно поразио код Никопоља 1396. ратујући за султана Бајазита. Симболика врлинског истрајавања и опстанка у немогућим геополитичким приликама, сасвим је адекватна за заштитника Војске Србије у 21. веку.
Коначно, у цркви Светог Марка, коју је патријарх Порфирије благословио за централни војни храм, налазе се, поред једног олтара посвећеног Светом деспоту Стефану и земни остаци цара Душана Силног, највећег српског војсковође свих времена, око чије успомене је такође добро сабирати српске војнике и официре, који су увек знали колика је светиња коју бране и част која им припада у строју најбољих, који се протеже кроз векове.
Сава Стамболић, дипломирани правник