СВЕТА НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА Узвишење женске вере и преданости Христу
Друга недеља по Васкрсу у Православној цркви посвећена је женама мироносицама, али и двојици тајних Христових ученика – Јосифу из Ариматеје и Никодиму.
Назива се Недеља Мироносица и носи снажну поруку – да су вера, љубав и тихо служење најузвишенији изрази преданости Богу.
Ова света недеља је слава свих жена које су остале уз Христа и онда када су га сви напустили. Оне су прве стигле на његов гроб, носећи мирисна уља (мироне) да помажу Његово тело – и постале први сведоци Васкрсења.
Ко су биле жене мироносице?
Најпознатија међу њима је Марија Магдалена, која је прва угледала васкрслог Христа. Ту су и: Марија, мајка Јакова Малог и Јосије, Саломија, ћерка Јосифа Обручника и мајка апостола Јована и Јакова, Јована, супруга Хузе, управитеља дома цара Ирода, Марта и Марија, сестре Лазара из Витиније, Марија Клеопова, Сосана, побожна и храбра жена.
Њихово заједничко обележје је – тиха, непољуљана вера, без потребе да буду виђене, хваљене или схваћене. И управо је њих Христос изабрао да прве приме вест о победи над смрћу.
Тајни ученици – Јосиф и Никодим
Ове недеље Црква се сећа и Јосифа из Ариматеје, који је од Понтија Пилата тражио тело Христово и положио га у свој гроб, као и Никодима, фарисеја који је кришом долазио Христу да слуша Његову науку. Обојица су показали храброст, оданост и веру када је то било најтеже.
Литургијска обележја
Недеља Мироносица има богату и свечану службу, у којој се певају:
Стихире из Великог петка,
Пасхалне песме: „Пасха свјашченаја“ и цео Пасхални канон,
Богородичне песме, које подсећају на узвишену улогу Пресвете Богородице.
На вечерњој служби ове и наредне три недеље, певају се стихире које се иначе певају током Светле седмице, као продужени дух Васкрсења. У храмовима посвећеним женама мироносицама, додаје се и посебно величаније.
Недеља тихе снаге и молитве за жене
Недеља Мироносица је прилика да се сви подсетимо колико је женска вера дубока, тиха и снажна. Овај дан је и духовна слава свих мајки, бака, сестара и кћери које трпе, моле се, надају и чувају дом – често из сенке, али никад без смисла.
Она је више од празника – она је огледало жене у хришћанству, оне која не виче, не тражи признање, али је увек прва тамо где треба срце и вера.